foto: Сайт президента РФ

Proces evropskih integracija Srbije poslednjih godina sve više poprima oblik političkog balansiranja između Istoka i Zapada. Dok zvanični Beograd tvrdi da ostaje posvećen evropskom putu, konkretni potezi u sferi spoljne politike često govore drugačije. Najnoviji primer – odluka da se Srbija ne uskladi sa četiri restriktivne mere koje je Savet Evropske unije usvojio 18. jula, ponovo otvara pitanje kredibiliteta, i sa srpske, i sa evropske strane.

Četiri odluke Saveta EU i srpsko „ne“

Odluke Saveta EU odnose se na uvođenje dodatnih restriktivnih mera protiv Belorusije i Rusije, ali i aktera koji podrivaju teritorijalni integritet, suverenitet i nezavisnost Ukrajine. Prva u nizu je odluka (ZSBP) 2025/14611 koja uvodi dodatna ograničenja vezana za umešanost Belorusije u rusku agresiju, uključujući zabrane odobravanja izvoza tehnologije i robe koja može doprineti jačanju beloruske vojne industrije. Dakle, cilj je slabljenje razvoja beloruskog odbrambenog i bezbednosnog sektora. Očekivano, Srbija je odbila usklađivanje sa ovom odlukom s obzirom na posebno bliske i prijateljske odnose predsednika Vučića i predsednika Belorusije Aleksandra Lukašenka. Ove dve zemlje dugo su isticale međusobno poverenje, višedecenijsku saradnju i podršku. Belorusija nikada nije glasala protiv Srbije u međunarodnim forumima, a predsednik Vučić je isticao da je Lukašenko bio jedan od retkih lidera koji su podržali Srbiju tokom NATO bombardovanja 1999. godine. Druga odluka (ZSBP) 2025/14711 dodatno proširuje sankcije Belorusiji, posebno u domenu finansijskih usluga i izvoza osetljivih proizvoda. Naredna, (ZSBP) 2025/14781 širi listu sankcionisanih subjekata koji podrivaju ukrajinski teritorijalni integritet za još 14 fizičkih i 41 pravno lice. Poslednja, ali ne i manje važna odluka - (ZSBP) 2025/14951 donosi nove restrikcije prema Rusiji, uključujući zabranu kupovine i prenosa naftnih derivata proizvedenih od ruske sirove nafte, zabranu transakcija sa Ruskim fondom za direktna ulaganja i uvođenje dodatnih mera protiv zaobilaženja sankcija.

Sve zemlje kandidati za članstvo u EU, Albanija, Severna Makedonija, Crna Gora, Bosna i Hercegovina, kao i Ukrajina i Moldavija, uskladile su svoje nacionalne politike sa ovim odlukama. Srpska podrška je i ovog puta izostala. Na taj način, Beograd se našao rame uz rame sa Belorusijom, jedinom evropskom državom koja dosledno odbija restriktivne mere prema Moskvi.

Vučić–Zelenski: prijateljski susret u Atini

Kontrast u odnosu na ovu odluku predstavlja prvi direktan razgovor predsednika Srbije Aleksandra Vučića i ukrajinskog predsednika Vladimira Zelenskog. Održan je na marginama neformalnog samita EU lidera sa predstavnicima zemalja Zapadnog Balkana u Atini. Vučić je nakon sastanka izjavio da je razgovor bio „otvoren, prijateljski i konstruktivan“, ponovivši da Srbija ostaje posvećena teritorijalnom integritetu Ukrajine.

„Srbija neće promeniti stav, za razliku od nekih drugih koji bi da poštuju teritorijalni integritet Ukrajine, ali ne istovremeno i Srbije“, rekao je Vučić, naglašavajući da Ukrajina nikada nije učinila ništa protiv Srbije, niti obrnuto. Zelenski je sa svoje strane poručio da su razgovarali o nepovredivosti granica i budućnosti dva naroda u „zajedničkom evropskom domu“. Time je poslao signal da Kijev Srbiju i dalje vidi kao partnera, uprkos neusklađivanju sa sankcijama. Da li je to u stvarnosti tako?

Deklaracija iz Atine i „zamrznuti“ deo o sankcijama

Na istom samitu usvojena je Deklaracija kojom je izražena podrška Ukrajini, Moldaviji i zemljama Zapadnog Balkana na evropskom putu. Vučić je posebno istakao da je Beograd uspeo da iz teksta izbaci deo koji se tiče sankcija Rusiji, uz objašnjenje da Srbija nije spremna da se u ovom trenutku opredeli. „Koliko smo mogli da zaštitimo naše interese, mi smo to uradili“, rekao je Vučić, naglašavajući da se Srbija trudila da ne bude najglasnija u optužbama na račun drugih.

Upravo ovakva politika balansiranja – deklarativna podrška Ukrajini, uz istovremeno odbijanje da se uvedu sankcije Moskvi – najbolje oslikava „sedenje na dve stolice“ koje karakterišu srpsku spoljnu politiku.

Da li EU „prašta“ Srbiji?

Pitanje koje se nameće jeste da li EU prelazi preko neusklađivanja zbog drugih oblika podrške Ukrajini – političkih signala, otvorenog dijaloga sa Zelenskim i indirektne pomoći kroz isporuke oružja koje završava na ukrajinskom frontu? Srbija je junu već dobila opomene iz Moskve zbog snabdevanja Ukrajine oružjem, što je kasnije korišćeno i kao argument u sporu u vezi NIS-a.

Zvanični Brisel dosledno ponavlja da je usklađivanje sa ZSBP obaveza svih kandidata, ali praksa pokazuje da Srbija za sada „prolazi“ bez ozbiljnijih posledica. Evropska unija se, očigledno, trudi da ne izgubi Beograd iz svoje orbite, svesna da bi pritisak mogao da otvori vrata dubljem ruskom i kineskom uticaju na Balkanu. Drugim rečima – EU možda ne prašta, ali za sada žmuri. Rat u Ukrajini sve manje ostavlja prostora za neutralnost – zahtev EU za jasno usklađivanje postaje sve snažniji, a balansiranje na duže staze nosi rizik gubitka poverenja i u Moskvi i u Briselu.

Kontradikcije i u politici EU prema Srbiji

Ako bismo se, sa druge strane, osvrnuli na evropsku politiku EU prema Beogradu, uvideli bismo sličnu kontradiktornost. EU često šalje oprečne signale Beogradu. Marta Kos, evropska komesarka za proširenje, redovno se sastaje sa liderima vladajuće stranke, razgovarajući o reformama i pregovorima. Istovremeno, na društvenim mrežama osuđuje napade iste na studente i prekomernu upotrebu sile u Srbiji tokom studentskih protesta. Ovakav dvostruki pristup – saradnja iza zatvorenih vrata i kritika u javnosti - ostavlja utisak nejasne i nedosledne politike. Time se stvara prostor za Beograd da nastavi da balansira, računajući na to da EU, uprkos verbalnim upozorenjima, neće preduzeti odlučne korake.

Dokle može trajati balans?

Srbija se danas nalazi na raskršću. Odluka da se ne uvedu sankcije Rusiji stvara kratkoročni politički i ekonomski mir u zemlji, ali dugoročno može značiti usporavanje evropskog puta. Sa druge strane, EU svojom neodlučnošću i kontradiktornim signalima omogućava Beogradu da nastavi politiku balansiranja iako to podriva principe na kojima EU sama počiva.

Za Srbiju, pitanje sankcija nije samo tehničko, već i strateško: hoće li evropski put biti prioritet ili će balansiranje postati trajna spoljnopolitička agenda? Međutim, što rat u Ukrajini duže traje, prostor za balansiranje postaje sve uži – i za Srbiju, i za Evropsku uniju.

 Autorka: Vanja Paraušić