foto: Υπουργείο Εξωτερικών

*Srpska pravoslavna politika je naziv feljtona dopisnika portala Alekse Jadžića koji ima za cilj da u četiri nastavka približi uticaj Srpske pravoslavne crkve na oblikovanje unutrašnje i spoljne politike Vlade republike Srbije.

U vremenu kada se društvene pukotine u Srbiji šire između generacija, institucija i ideoloških vizija budućnosti, Srpska pravoslavna crkva (SPC) ostaje jedan od ključnih aktera u javnom prostoru. Od studentskih blokada preko diplomatskih pregovora o Kosovu i Metohiji i evropske integracije, pa sve do posete Njegove svetosti patrijarha srpskog Porfirija Moskvi ili priznavanja autokefalnosti Makedonske pravoslavne crkve – uloga SPC ne može se svesti samo na duhovni okvir. Pravoslavlje nije moglo nikako drukčije da se razvija nego u simbiozi sa srpskom istorijom, stoga ono i danas predstavlja politički orijentir, oblikujući narative o državnom suverenitetu, odnosu prema Evropskoj uniji, Rusiji i regionu, ali i o moralnim temeljima društva.

Spoljašnja politika i „sakralna diplomatija“

Pomenuli smo da su litije u Crnoj Gori izgradile biračko telo koje je podržalo političke promene, dok su studentske blokade izgradile kritičku masu društvenog pritiska – ali bez direktne političke artikulacije za sada. Patrijarh Porfirije naglašava da Crkva „nije ni uz vlast ni uz opoziciju, već uz ceo narod“. Ovakav stav potvrđuje da SPC nastoji da ostane saborna institucija koja spaja podeljene strane i poziva na mir i slogu, dok istovremeno ne ignoriše apele mladih. Ta „dvosmislenost“ u javnosti je često kritikovana, ali se može tumačiti kao mudro držanje ravnoteže u složenom društvenom trenutku. Tako zajednička nit litija i blokada ostaje ista: u oba slučaja, SPC je prisutna kao moralna korektura, čuvar sabornosti i nacionalnog dostojanstva. Time SPC potvrđuje da služi kao glas razuma i most između mladih ljudi i institucija, i pokazuje da je pokretač demokratizacije, ne kroz sukob već kroz duhovni i kulturni kôd naroda – ali bez direktnog uplitanja u dnevnu politiku.

Litije u Crnoj Gori i reakcije SPC u Republici Srpskoj (RS) često se u medijima prikazuju kroz prizmu političkih sukoba, ali njihova suština jeste narodna mobilizacija oko kulturnog i duhovnog identiteta. Dok su studenti u Srbiji kroz blokade izrazili želju za promenama, SPC u Crnoj Gori kroz litije i u RS kroz stavove o predsedniku Miloradu Dodiku podseća da narodni identitet i dostojanstvo ne smeju biti zanemareni.

SPC između tradicije, medija i demokratije

Sloboda izražavanja i medijski pluralizam zaista jesu stubovi demokratskog društva, ali u državama sa duboko ukorenjenim istorijskim, kulturnim i verskim identitetom, poput Srbije, ti stubovi se razvijaju u posebnom kontekstu. Dakle, SPC ovde ne nastupa kao prepreka već kao čuvar duhovnog i kulturnog identiteta, čija je uloga da obezbedi da proces demokratizacije i modernizacije ne ugrozi vrednosti koje su vekovima oblikovale srpsko društvo. Navedeni događaji ne znače sužavanje slobode, već prostor za izražavanje kolektivne volje naroda, što je takođe deo demokratske dinamike.

Međutim, pojedini u regionu SPC doživljavaju pretežno kao etnonacionalnu (srpsku) i politički instrumentalizovanu instituciju. Nekadašnji crnogorski predsednik Milo Đukanović govorio je da SPC, kroz koncept „srpskog sveta“, deluje destabilizujuće u regionu, naročito u Crnoj Gori. On je tada video SPC kao konstrukt koji podiže tenzije i otežava evropski put susednih država. Jelena Marković, predstavnica lokalne vlasti u Nikšiću, podržava rezoluciju Evropskog parlamenta i upozorava kako SPC u RS postaje „alat stranog uticaja“. Ona smatra da time raste mogućnost revizionizma i antizapadnih narativa koji uglavnom podupiru njihov „nacionalistički program“.

Politički kontekst Republike Srpske poslednjih godina ide u smeru sve otvorenijih poziva ka nezavisnosti i odbijanja državnog ustrojstva Bosne i Hercegovine. Iako SPC nije direktno navodila politiku secesije, njen identitetski značaj služi kao kulturni i ideološki temelj za takve težnje jer Crkva u RS ima snažan kulturno-identitetski značaj i, kako pojedini smatraju, praktično uživa status „nacionalne crkve“. Tako je, u danima nakon što je Sud BiH potvrdio presudu predsedniku Dodiku, SPC je reagovala jezikom pastirske odgovornosti i brige za mir. Patrijarh Porfirije javno je izrazio „punu i nedvosmislenu“ podršku predsedniku RS, ocenjujući da presuda „poništava demokratski izraženu volju srpskog naroda, delegitimizuje postojanje Republike Srpske i dovodi u pitanje opstanak srpskog naroda u BiH“. Poruka je imala dva sloja: identitetsku solidarnost sa vernicima u RS i apel da se, uprkos političkim tenzijama, sačuva mir i dijalog.

U praksi, takav nastup Crkve deluje kao „sigurnosni ventil“: amortizuje emocije, ali i podseća da je RS konstitutivni stub posleratne BiH u okviru Dejtonskog sporazuma. U trenucima uličnih okupljanja u Banjaluci – od kojih su neka imala snažnu versku simboliku i mešavinu političkih poruka – naglašavanje mira i sabornosti od strane SPC smanjuje rizik od eskalacije i vraća fokus na institucije i pravni okvir.

Regionalni uticaj: SPC kao moralni autoritet, a ne prepreka pluralizmu

Navedena situacija je relevantna izvan RS jer se svaki potres u BiH preliva na regionalnu bezbednost, evropsku integraciju i položaj Srba širom regiona. Zato se poruka Patrijarha može čitati i kao osuda onoga što vidi kao političku instrumentalizaciju pravosuđa i doprinos „mekoj stabilizaciji“ – stalni poziv verskim i političkim akterima da se izbegnu nasilje, maksimalizam i logika revanšizma, a sačuva dostojanstvo procesa i otvori prostor za deeskalaciju. Ove poruke služe kao korektiv pregrejanoj retorici i pokušaju „političke egzekucije“ bilo koje zajednice.

Istovremeno, reakcije međunarodnih i regionalnih medija pokazuju da je slučaj Dodik postao lakmus-papir za funkcionisanje vladavine prava u BiH i sposobnost institucija da sprovode odluke bez urušavanja mira. U ovoj klimi gde se pravne odluke i politički narativi prepliću, SPC nastupa kao garant kontinuiteta: podseća zajednicu da političke krize dolaze i prolaze, dok su mir, sabornost i poštovanje identiteta trajne kategorije evropske kulture. Stoga, glas religijske zajednice ovde može biti most između zakona i legitimiteta u očima vernika.

Istina je da Srbija prolazi kroz ozbiljne izazove kada su u pitanju sloboda medija i napadi na novinare. Međutim, dok EU u pregovorima traži jačanje institucija i vladavine prava, SPC može biti i jeste ključni partner u očuvanju društvene kohezije. Za razliku od percepcije da SPC sužava prostor slobode, njen angažman u javnom obraćanju može se posmatrati kao davanje moralnog okvira – što je naročito važno u vremenu globalizacije i političkih polarizacija. U vremenu kada se evropski pregovori ubrzavaju, a studentske blokade i unutrašnje političke rasprave postaju sve intenzivnije, uloga Crkve nije u ograničavanju, već u usmeravanju društva. U praksi, to znači da SPC balansira između različitih društvenih grupa i podseća da pluralizam nije isto što i društvena dezintegracija, već da mora biti vođen odgovornošću prema zajednici. Time se, paradoksalno, upravo jača demokratski kapacitet – jer demokratija u Srbiji neće biti samo kopija evropskog modela, već izraz sopstvenih vrednosti i tradicije.

Evropski kontekst: izazovi i šansa za balans

U kontekstu evropske integracije Srbije, naročito kroz pregovaračka poglavlja 23 i 24 koja zahtevaju inkluziju verskih zajednica i slobodu veroispovesti, važno je poslati signal spremnosti na regionalnu saradnju, rešavanje identitetskih protesta i pokazivanje verske neutralnosti. Ovde SPC postaje indirektni faktor spoljne politike. Njeni apeli na dijalog, pomirenje, toleranciju i mirno rešavanje sukoba toleranciju doprinose slici Srbije kao društva koje poštuje pluralizam i slobodu veroispovesti. Upravo ovde SPC pokazuje da može biti most između tradicije i modernih evropskih vrednosti – čuvajući identitet i duhovne temelje, a istovremeno otvarajući prostor za inkluziju i građanske slobode. Zašto je ovo relevantno sada, u kontekstu studentskih blokada, EU pregovora i unutrašnje politike?

Jedan od skorašnjih najsvetlijih primera uloge SPC na međunarodnom planu jeste odluka da se Makedonskoj pravoslavnoj crkvi (MPC) prizna autokefalnost 2022. godine koja se može se čitati kao jedan od takvih signala – SPC podiže kredibilitet Srbije kao društvenog i verskog stabilizatora u balkanskom kontekstu. Taj istorijski čin, pohvaljen i od strane Carigradske patrijaršije i međunarodne javnosti, pokazuje da SPC nije zatvorena u nacionalne okvire, već da može da bude pokretač pomirenja u pravoslavnom svetu.

U trenutku kada region teži evropskoj integraciji, SPC je kroz ovaj gest poslala signal da dijalog i kompromis jesu mogući i da se istorijski nesporazumi mogu prevazići. Stoga je ovaj čin bio više od teološkog gesta, jer je istovremeno imao snažnu diplomatsku dimenziju. Prema analizama, međusobno priznanje povećalo je simpatije makedonske javnosti prema Srbiji, u trenutku dok je Bugarska otežavala put Skoplja ka EU uslovljavanjem etničkog identiteta. Time je Srbija zauzela ulogu konstruktivnog posrednika u regionu. Istoričar Aleksandar Raković ocenio je da je SPC, sačuvavši kanonski poredak, izbegla scenario sličan ukrajinskom raskolu, te da je time odbranila pravoslavni poredak uz međusobno poštovanje unutar pravoslavlja.

U vreme studentskih demonstracija u Srbiji, kad društvena tenzija dobija oblik građanskog otpora, pređašnja odluka SPC o priznanju MPC deluje kao poruka regionalnog dijaloga i stabilnosti, sugerišući da religija može biti mehanizam povezivanja, a ne podela.

Uloga SPC u regionu može se opisati kao pokretač i stabilizator. U navedenim slučajevima, pokazuje da poseduje unutrašnju snagu da bude uz narod – bilo da predvodi ili da poziva na sabornost. Upravo ta sposobnost da povezuje duhovno i političko, a da ostaje verna svom pastirskom poslanju, čini je trajnim stubom srpskog društva i relevantnim akterom i u spoljnoj politici.

U serijalu „Srpska pravoslavna politika“, ovaj razvoj potvrđuje da SPC nastoji da ostane moralni vertikalni stub – ili posrednik, ne samo unutar Srbije, nego i u pluralističkom pravoslavlju i dobrosusedskim odnosima. Dakle, s političkim kapacitetima pravoslavlja mora se računati ako se želi razumeti politički život balkanskog prostora i pravoslavnih naroda.

Kraj III dela.

I deo dostupan ovde, II deo dostupan ovde. 

Autor: Aleksa Jadžić