foto: Freepik

Od januara 2025. prosečne cene osnovnih namirnica u Srbiji porasle su za 8,1% u odnosu na isti period prošle godine. Najviše su poskupeli meso, mlečni proizvodi i ulje, dok su plate rasle znatno sporije. Kao odgovor, predsednik Aleksandar Vučić predstavio je svoje magične mere.

„Značajno ćemo ograničiti marže koje će doneti značajno snižavanje cena… Računamo da će efekat na smanjenje cena biti preko 15 odsto“, rekao je Vučić - ograničenje trgovačkih marži na maksimalnih 20% za oko 3.000 proizvoda iz 23 grupe, uz obećanje da će građani videti smanjenje cena između 10 i 20 odsto.

Nasuprot obećanjima, ekonomisti upozoravaju da trgovci gubitke nadoknađuju kroz poskupljenje drugih proizvoda, smanjenje kvaliteta ili promenu asortimana, zbog čega ostaje pitanje - da li će građani zaista osetiti olakšanje u potrošačkoj korpi ili će magične mere ostati samo predizborni potez?

Koje namirnice najviše bole i kako se Srbija poredi sa Evropskom unijom?

Rast cena u Srbiji drastičniji je nego u proseku zemalja Evropske unije. Dok su u EU osnovne namirnice poskupljivale oko 4,5% godišnje, u Srbiji je rast bio skoro dvostruko veći, što dodatno opterećuje domaćinstva.

Kako piše N1, u aprilu-maju 2024/2025, maloprodajne cene za meso su zabeležile najveći rast: sveže svinjsko meso poskupelo je 12,7%, mesne prerađevine 11,7%, a sveže juneće meso oko 6,4%. Rast cena nije zaobišao ni ribu i morske plodove, koji su u proseku skuplji za 5,5%, pri čemu konzervirana riba za čak 10,3%, a zamrznuta 3,4%. Voće je svake godine sve skuplje, pa je prosečan rast cena iznosio 4,6%, ali sa velikim razlikama unutar grupe: sušeno voće je poskupelo 8,8%, dok je sveže voće poskupelo 3,9%.

Ovi podaci pokazuju da osnovna ishrana domaćinstava postaje sve skuplja, a da su najveći udari upravo na proizvodima koji čine osnovu potrošačke korpe – meso, mleko i ulje.

Kada se ovaj trend uporedi sa Evropskom unijom, razlike postaju još uočljivije. Prema podacima Evropske komisije, inflacija hrane i bezalkoholnih pića u EU se poslednjih godina kretala uglavnom između 2 i 3%, a u nekim državama i periodima između 4 i 5%.

Najnoviji podaci samo potvrđuju ovaj trend, pa je inflacija hrane u Srbiji u julu 2025. iznosila je 7,9% u odnosu na jul 2024, što je i dalje znatno iznad opšte inflacije.

Jasni pokazatelji da se Srbija suočava sa snažnim i kontinuiranim rastom cena hrane su i činjenice da ukupna inflacija potrošačkih cena u avgustu 2025. bila je 4,7% u odnosu na avgust prethodne godine. Republički zavod za statistiku navodi i da su cene proizvoda i usluga u proseku mesečno porasle za 0,2% u avgustu u odnosu na jul. Plate ne uspevaju da prate taj tempo, zbog čega teret poskupljenja najviše osećaju prosečna domaćinstva.

Srbija stiže Uniju po cenama hrane, ali ne i po platama

Kako bi bolje ilustrovali situaciju sa cenama u Srbiji, uporedićemo i plate sa evropskim standardom.

Prema podacima, Srbija je 2023. i 2024. dostigla oko 96% prosečnih cena hrane i bezalkoholnih pića u EU. 

Plate su, međutim, ostale skro iste - daleko ispod evropskog proseka. U 2024. prosečna plata u Srbiji iznosila je oko 900 evra, što je značajno niže u odnosu na prosečne plate u EU koje se kreću oko 3.155 evra. To znači da je srednji neto prihodi u Srbiji otprilike 50-55% proseka EU, i da građani plaćaju gotovo iste cene hrane kao građani Evropske unije, ali imaju duplo manje sredstava.

Situacija u ovoj godini nije se znatno promenila. Prosečna neto plata u Srbiji u maju 2025. bila je okvirno 107.705 dinara što je između 930 i 1.000 evra, značajno manje nego prosečne plate u većini EU zemalja.

Šta kažu stručnjaci?

Ekonomisti su saglasni da mere poput ograničenja marži mogu doneti kratkoročno pojeftinjenje i ublažiti pritiske inflacije, ali upozoravaju i da se radi o trenutnom rešenju.

Problem je u tome što trgovci gubitke na izabranim proizvodima obično nadoknade povećanjem cena drugih artikala ili smanjenjem kvaliteta ponude. Ekonomista Dragovan Milićević naglasio je da „takve mere nikada ne mogu biti trajne jer poslovni sistemi nisu dizajnirani za preživljavanje na administrativno sniženim maržama“.

Još jedan problem koji stručnjaci ističu jeste politička dimenzija ovakvih poteza.

Predstavnici privrede, poput Gorana Kovačevića iz Gomeksa, smatraju da je ova mera više „politička i predizborna, kratkoročna i netranzicijska“, i da njeno uvođenje može doneti brze rezultate, ali ne i dugoročne promene.

Slična iskustva beleže i susedne zemlje: Mađarska i Rumunija su takođe uvodile ograničenje marži i kontrole cena, ali su efekti bili prolazni – trgovci su se ubrzo prilagodili, a tržište nije doživelo trajnu stabilizaciju.

Zato mnogi stručnjaci u Srbiji upozoravaju da bez sistemskih mera, jačanja konkurencije, kontrole monopola, podrške domaćoj proizvodnji, ograničavanje marži može biti samo privremeno „gašenje požara“.

Šta dalje?

Ograničavanje marži i snižavanje cena možda će na kratko doneti olakšanje građanima, ali se iza tih poteza krije nerešivo pitanje – kako obezbediti stabilnost potrošačke korpe na duže staze?

Dok se Srbija po cenama hrane sve više približava Evropskoj uniji, po prihodima građana nije se mnogo pomerila. Suštinski najavljene magične mere ne mogu ukloniti osnovni problem a to je jaz između plate i troškova života.

Naizgled, najavljene mere o magičnom smanjenju cena više liče na pokušaj političkog marketinga nego na ozbiljnu ekonomsku strategiju.

Iako će određeni proizvodi biti kratkotrajno jeftiniji, upozorenja su da će se trgovci brzo prilagoditi, nadoknađujući gubitke kroz druge cene ili smanjenjem kvaliteta. Tako se građanima nudi iluzija olakšanja, dok se teret samo raspodeljuje.

Ako vlast nastavi da ignoriše sistemske reforme i dugoročne politike, pitanje nije da li će potrošačka korpa ponovo poskupeti, već kada i koliko.

Autorka: Sofija Orlić