foto: Goran_tek-en

Ormuski moreuz, poznat i samo kao Ormuz, jedno je od strateški i ekonomski najvažnijih mesta na svetu. Širok oko 40 kilometra i smešten između Irana na severu i Omana na jugu, moreuz spaja Persijski zaliv sa Omanskim zalivom i dalje Arabijskim morem i Indijskim okeanom. Uz Iran, takozvane „naftne monarhije“ Saudijska Arabija, Kuvajt, Katar, Bahrein, Ujedinjeni Arapski Emirati i Oman izlaze na Persijski zaliv, u kojem su ogromna nalazišta nafte i gasa. Naftne monarhije su članice Saveta za saradnju arapskih država zaliva, koji čini preko 2.3 biliona dolara i jedan je od ekonomski najbogatijih delova sveta. Da bi energenti ovih zemalja i ostala roba napustili, odnosno ušli u Persijski zaliv, moraju proći kroz Ormuz. Alternativni putevi nisu razvijeni, uglavnom zbog komplikovanog geografskog terena i regionalnih sukoba, zbog čega Ormuz ostaje jedina tačka za brodove da uđu i napuste Persijski zaliv.

Procenjuje se da na godišnjem nivou kroz ovaj moreuz prođe oko 20% svetskog tečnog prirodnog gasa, oko 25% nafte i derivata i oko 30%  tečnog naftnog gasa kao što su propan i butan. Ovi energenti se izvoze iz Irana, pomenutih naftnih monarhija i Iraka, i ključni su za ekonomije država u Evropi i Aziji, posebno Indije, Kine, Japana. Osim energenata, kroz Ormuz se izvoze i drugi materijali kao što su metali (aluminijum, bakar, čelik) i petrohemijski proizvodi koji su osnova za plastiku i đubriva.

Ormuz je ključna tačka i za uvoz. Luka Džebel Ali u Dubaiju je najprometnija luka u regionu, i deveta najprometnija na svetu. Kritična važnost ove luke se nalazi u uvozu hrane kada su u pitanju pomenute zalivske države, kao i u uvozu industrijske opreme, potrošačkih dobara i visokotehnoloških prozvoda. Dakle, Ormuz je od vitalne važnosti za energetsku bezbednost Evrope i Azije i za funkcionisanje ekonomija Saveta za saradnju u zalivu.

Sa ekonomskim razvojem i globalizacijom, države su postale osetljive na velike ekonomske promene koje su naglo prouzrokovane ratnim ili političkim sukobima. Zato do izražaja dolazi geoekonomija i ekonomsko državništvo, kao vid korišćenja ekonomskih sredstava za ispunjenje strateških ciljeva. Tako bitne geografske tačke postaju moćno oružje za stvaranje pritiska na protivnike, kao dodatak konvencionalnoj vojnoj moći ili usled njenog nedostatka. Ova strategija je korišćena i ranije na Bliskom istoku od strane iranske mreže saveznika koja ima nezvaničan naziv „Osovina otpora“. U Osovinu otpora spadaju Huti, grupa pubinjenika u Jemenu koji podržavaju Hamas u ratu u Gazi. Dok su njihovi kapaciteti u direktnom ratu značajno slabiji od Izraelovih, Huti su pokazali ozbiljnu stratešku prednost: geopolitička pozicija im dozvoljava da vojnim akcijama direktno ugroze i efektivno zatvore Bab el Mandeb, drugi tesnac koji povezuje Indijski okean i Crveno more. Tako je Osovina demonstrirala ovu stratešku prednost i sposobnost da ugrozi svetske ekonomske tokove. Za razliku od Ormuza, brodovi imaju alternativu Bab el Mandebu u vidu Rta dobre nade, koja jeste skuplja ali izvodljiva. Zato je zatvaranje Ormuskog moreuza svojevrsno „nuklearno dugme“ geoekonomskog ratovanja koje Iran poseduje.

Tokom Dvanaestodnevnog rata 2025. godine, kada je došlo do u tom trenutku najvećeg sukoba Izraela i Irana i prvog udara SAD-a na Iran, vlasti u Teheranu su pretile zatvaranjem Ormuza. Do toga ipak nije došlo, upravo zbog volje strana da umanje eskalaciju. Trenutni rat je drugačije prirode, zbog više puta pomenutog cilja SAD-a i Izraela da dođe do promene režima. Za vlasti u Teheranu je ovo egzistencijalni sukob, što pokazuje ubistvo vrhovnog lidera Alija Hamneja. U takvim uslovima je Iran postao spreman da iskoristi svoje najmoćnije oružje.

Nakon početka rata, iranske vlasti su najavile zatvaranje Ormuza i iranski projektili su gađali brodove koji su pokušali da prođu. U odsustvu konvencionalnih sposobnosti da vojno ugrozi Sjedinjene Američke Države, Iran uspeva da vrši pritisak nad njihovom privredom, kao i nad privredom njenih saveznika koji mogu diplomatski da utiču na Vašington. To uključuje i evropske zemlje i zemlje Persijskog zaliva.

Cene energenata skaču, naftne monarhije su pod pritiskom onemogućene prodaje, i porast cene đubriva će imati negativne posledice po poljoprivrednike i cenu hrane. Iran je kasnije dopustio prolaz brodovima iz određenih zemalja kao što su Kina, Indija ili Saudijska Arabija. Za ostale, Ormuz ostaje efektivno zatvoren.

Skok cene nafte već utiče na svetsku ekonomiju. Sa oko 60-70 dolara po barelu nafte pre rata, cena se tokom marta u jednom trenutku popela na čak 126 dolara, da bi kasnije pala na oko 100 dolara. Cena često fluktuira zbog neizvesne situacije sa Ormuzom. Tako je došlo do pada cene nakon Trampove najave da su pokrenuti pregovori i da će odložiti napade na iranske elektrane, ali je Teheran kasnije negirao postojanje pregovora što je ponovo delimično povećalo cenu nafte. To pokazuje koliko samo signaliziranje potencijalne deeskalacije ili eskalacije oko Ormuza utiče na cenu energenata. Obe strane takođe imaju svoje unutarpolitičke interese da potvrde, odnosno negiraju pregovore. Vlasti u Iranu ne žele da signaliziraju popuštanje u sukobu, dok je Trampu bitna stabilizacija tržišta i umirivanje panike.

Ova kriza je postala i izazov za Sjedinjene Američke Države i njihovu sposobnost da kao najmoćnija svetska sila obezbede nesmetano funkcionisanje globalne ekonomije putem kontrole bitnih tačaka. Budući da do promene režima u Teheranu nije došlo, fokus je prenet na saniranje posledičnih iranskih akcija, bilo diplomatskim, bilo vojnim putem. Još uvek je upitno da li su najavljeni pregovori zaista u toku, i ako jesu, koliki su izgledi za pozitivan ishod i rešenje rata.

Sa druge strane, Sjedinjene Američke Države su ranije poslale dodatan broj vojnika u region i određeni mediji prenose da se u Vašingtonu razmatra ograničena kopnena operacija. Najverovatnija meta je iransko ostrvo Harg koje je izvor većine iranskih naftnih rezervi. Jedan od ciljeva okupacije ovog ostrva bi bio pritisak na Teheran da otvori Ormuz.

Ukoliko Iranu ostane sposobnost da diktira uslove korišćenja Ormuza, na Sjedinjene Države će se gledati kao na gubitnika. To je od posebnog značaja za Trampovu reputaciju i kapacitete Vašingtona da ostvari strateške ciljeve u širem kontekstu međunarodnih dešavanja. Bilo da su pregovori stvarni ili su samo pokušaj smirivanja tržišta, Ormuski moreuz će u dogledno vreme biti glavni oslonac u ratu i žarište za svetsku ekonomiju.

Autor: Aleksandar Jakovljević