foto: https://pr.ac.rs/

Da li se pitanje opstanka Srba na Kosovu danas više ne vodi kroz političke pregovore, već kroz administrativne procedure? Da li se status jedne zajednice može redefinisati pravnim normama koje su formalno neutralne, ali u praksi proizvode duboko selektivne posledice? I konačno, da li se savremena faza kosovskog pitanja može razumeti kao proces u kojem se egzistencija, pravo na rad, obrazovanje, mobilnost i institucionalnu pripadnost, postepeno uslovljava prihvatanjem određenog političko-pravnog okvira?

Petnaestog marta 2026. godine počela je puna primena Zakona o strancima na Kosovu, čime je otvorena nova faza u razvoju kosovskog pitanja, obeležena pokušajem da se status srpske zajednice redefiniše kroz pravno-administrativne mehanizme. Ovaj datum predstavlja važnu prelomnu tačku jer uvodi normativni okvir koji, iako formalno neutralan i primenljiv na sve strane državljane, u praksi proizvodi asimetrične posledice. Srbi koji na Kosovu žive, rade i studiraju, a ne poseduju kosovska dokumenta, ovim zakonom bivaju svrstani u kategoriju „stranaca“, čime se njihova dugogodišnja ili višegeneracijska prisutnost pravno relativizuje. Na taj način, zakon koji na apstraktnom nivou liči na standardno migraciono zakonodavstvo, u konkretnoj političkoj realnosti funkcioniše kao instrument transformacije statusa jedne zajednice, stavljajući je pred izbor između institucionalne integracije i gubitka osnovnih uslova za život.

Zakon o strancima definiše stranca kao svako lice koje nije državljanin Kosova, uz dodatne obaveze u pogledu regulisanja boravka i korišćenja važećih putnih isprava. Njegova primena posebno pogađa zaposlene iz centralne Srbije u sektorima obrazovanja i zdravstva, ali i širi krug Srba koji iz različitih razloga nisu pribavili kosovska dokumenta. Time se pitanje pravnog statusa direktno povezuje sa egzistencijalnim pitanjima, jer boravišni status postaje preduslov za rad, pristup javnim uslugama i svakodnevno funkcionisanje. Paralelno sa ovim zakonom, započeta je i stroga primena propisa o vozilima, čime je dodatno sužen prostor za održavanje svakodnevnih životnih aktivnosti.

Propisi o vozilima predviđaju da lica sa prebivalištem na Kosovu ne mogu upravljati vozilima sa stranim tablicama, uključujući i tablice iz Srbije, osim u ograničenim vremenskim okvirima. Kršenje ovih odredbi povlači novčane kazne, a u pojedinim slučajevima i oduzimanje vozila. Ova mera ima širi značaj od puke tehničke regulacije saobraćaja, jer direktno utiče na mobilnost stanovništva i mogućnost održavanja ekonomskih, porodičnih i institucionalnih veza sa centralnom Srbijom. U tom smislu, zakon o vozilima deluje kao komplementarni instrument Zakonu o strancima, jer zajedno stvaraju normativni okvir koji otežava funkcionisanje van kosovskog institucionalnog sistema.

Ove mere ukazuju na širi politički cilj koji se može definisati kao proces potpune integracije srpske zajednice u kosovski pravni i institucionalni okvir. Time se pitanje priznanja ili nepriznanja kosovskih institucija pomera iz sfere političkog stava u sferu svakodnevne egzistencije. Za veliki broj Srba, posebno onih koji su do sada funkcionisali kroz paralelne ili hibridne modele institucionalne pripadnosti, prostor za takvo funkcionisanje se postepeno sužava. U tom kontekstu, izbor između integracije i odlaska postaje realna dilema, što dodatno doprinosi osećaju nesigurnosti i dugoročne neizvesnosti.

Srpsko rukovodstvo ne radi aktivno na rešavanju ovog pitanja, već kao kakav uspeh označavaju odredbu kojom je Srbima dato 3 meseca da se integrišu u kosovski sistem, a zaposlenima u zdravstvu i obrazovanju omogućeno dobijanje boravišne dozvole na godinu dana s mogućnošću produžetka. Sve to naravno, ukoliko se kosovskim institucijama pošalje spisak zaposlenih u jedinim preostalim srpskim strukturama. Kakav je to uspeh? Ishod je isti – Srbi su sada stranci na Kosovu.

Uloga međunarodne zajednice, a pre svega Evropske unije, u ovom procesu ima izrazito ambivalentan karakter. Evropska unija nije osporila osnovni pravac politike kosovskih vlasti, ali je nastojala da ublaži neposredne posledice njene primene. Nakon sastanaka sredinom marta 2026. godine, EU je podržala uvođenje dodatnih mera koje predviđaju postepenu implementaciju zakona, kao i određene olakšice za pogođeno stanovništvo. Među tim merama su izdavanje privremenih boravišnih dozvola zaposlenima u obrazovanju i zdravstvu, kao i privremeno priznavanje određenih dokumenata izdatih u Srbiji. Međutim, ove intervencije ne menjaju suštinu procesa, već ga čine politički i socijalno održivijim. Drugim rečima, EU ne deluje kao akter koji zaustavlja integraciju, već kao posrednik koji nastoji da je stabilizuje i učini manje konfliktnom.

Posebno osetljiv segment ovog procesa odnosi se na integraciju sistema obrazovanja i zdravstva. Ove oblasti predstavljaju ključne stubove društvene organizacije i identitetskog opstanka srpske zajednice na Kosovu. Njihova transformacija, odnosno uključivanje u kosovski institucionalni okvir, ne predstavlja samo administrativnu promenu, već duboku društvenu i političku reorganizaciju. Uprkos formalnim najavama da će proces biti postepen i inkluzivan, među Srbima preovladava percepcija da je reč o nastavku dugoročnog procesa institucionalnog potiskivanja.

U tom kontekstu, status Univerziteta u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici postaje jedno od ključnih pitanja. Ovaj univerzitet nije samo obrazovna institucija, već i centralni simbol institucionalnog prisustva Srbije na Kosovu. Pritisci koji se vrše na njegove sastavne delove, posebno na Fakultet tehničkih nauka, ukazuju na pokušaj da se i ova institucija uključi u kosovski sistem ili marginalizuje. Ultimatumi koji podrazumevaju izbor između potpisivanja ugovora sa kosovskim institucijama ili iseljenja dodatno pojačavaju osećaj nesigurnosti i ukazuju na pravno-političke mehanizme kojima se upravlja ovim procesom.

Značaj univerziteta prevazilazi njegovu obrazovnu funkciju, jer on predstavlja prostor reprodukcije društvene elite i očuvanja kolektivnog identiteta. Njegova eventualna transformacija ili gašenje imalo bi dalekosežne posledice po opstanak srpske zajednice, posebno na severu Kosova. Upravo zbog toga, pitanje njegovog statusa izaziva snažne reakcije i percipira se kao jedno od ključnih pitanja u savremenoj fazi kosovskog konflikta.

Dodatni mehanizam pritiska predstavlja i pitanje verifikacije diploma. Bez formalnog priznavanja diploma izdatih u sistemu Republike Srbije, pojedinci nisu u mogućnosti da se zaposle, dobiju licence ili nastave profesionalni razvoj u okviru kosovskog sistema. Iako se ovaj proces formalno predstavlja kao tehničko pitanje, njegova politička dimenzija je očigledna. Verifikacija diploma postaje instrument kroz koji se uslovljava pristup tržištu rada i profesionalnoj mobilnosti, čime se dodatno podstiče integracija u kosovski institucionalni okvir.

Sve ove mere zajedno ukazuju na postojanje koherentne strategije koja se zasniva na kombinaciji pravnih, administrativnih i institucionalnih instrumenata. Njihov zajednički efekat ogleda se u postepenom smanjenju prostora za autonomno funkcionisanje srpske zajednice van kosovskog sistema. Umesto otvorenih političkih konflikata, ovaj proces se odvija kroz niz formalno neutralnih odluka koje u zbiru proizvode duboke društvene i političke posledice.

U tom smislu, savremena faza kosovskog pitanja karakteriše se prelaskom sa pitanja teritorijalnog i političkog statusa na pitanje svakodnevnog života i opstanka zajednice. Integracija se više ne nameće kroz političke pregovore, već kroz administrativne procedure koje direktno utiču na rad, obrazovanje, mobilnost i pravni status pojedinaca. Upravo u toj transformaciji leži i njena najveća politička težina, jer se kroz naizgled tehnička pitanja oblikuje dugoročna struktura odnosa između zajednica i institucija na Kosovu.

Autorka: Sabina Sali