foto: Pixabay, distelAPPArath

Tri događaja u kratkom roku, novi gasni aranžman s Rusijom, pomeranje rokova za rešavanje statusa vlasništva Naftne industrije Srbije (NIS), uz dozvolu OFAC-a, i najava izgradnje nuklearne elektrane otvaraju pitanje: da li Srbija zaista menja energetsku politiku ili samo pokušava da balansira između starih i novih partnera.

Od početka rata u Ukrajini 2022. Srbija je primorana na promenu energetske politike. Ubrzanje tog procesa dogodilo se tokom 2025. kada je OFAC nakon osmomesečnog odlaganja uveo sankcije NIS-u zbog udela ruskog vlasništva.

Krajem januara 2026. najavljeno je preuzimanje NIS-a od strane zajedničke kompanije koju će formirati mađarski MOL i ADNOC iz Ujedinjenih Arapskih Emirata (UAE). ADNOC je državna naftna kompanija, dok ulogu u vlasništvu MOL-a ima mađarska vlada. Cena ruskog udela u NIS-u, koji iznosi 56,15 odsto, bila je, kako tvrdi predsednik Srbije Aleksandar Vučić, između 900 miliona evra i milijardu evra.

Rat i izbori usporavaju transakciju

Od prvobitnog plana za preuzimanje NIS-a došlo je do značajnih globalnih promena. Izbio je rat na Bliskom istoku, u koji su između ostalih indirektno upleteni i UAE. Nakon napada Sjedinjenih Američkih Država i Izraela na Iran, Iran je odgovorio napadom na susedne države na Bliskom istoku, među njima i na UAE. Među pogođenim objektima bila je i rafinerija Ruvis u vlasništvu ADNOC-a. Ukoliko se rat uskoro ne okonča, on može uticati na prodaju ruskog dela NIS-a. Za to vreme, cena nafte nastavlja da raste – za mesec dana porasla je za više od 50 odsto.

S druge strane, u Mađarskoj se 12. aprila održavaju parlamentarni izbori. Potencijalni poraz aktuelnog premijera Viktora Orbana na izborima može uticati na transakciju NIS-a.

OFAC je produžio rok za rešavanje pitanja NIS-a do 22. maja, uz produžetak dozvola za rad i transport nafte.

Nacionalizacija nije bila opcija zbog gasa

Pre nego što je MOL odlučio da kupi NIS, Srbija je imala opciju nacionalizacije NIS-a. Vlast je tu opciju odbacivala uz obrazloženje da bi time bila ugrožena energetska stabilnost i odnosi s Rusijom zbog gasnog aranžmana, koji je isticao 31. marta, i zbog spoljnopolitičke podrške Rusije Srbiji.

Predsednik Vučić je u ponedeljak izjavio da je Srbija dobila novi gasni aranžman s Rusijom, doduše kratkoročni, na svega tri meseca. Objasnio je da Srbija dobija drugu najnižu cenu gasa u Evropi nakon Belorusije.

Kratkoročnim gasnim ugovorom, Rusija Srbiju zadržava u energetskoj zavisnosti. U prvom kvartalu 2025. godine 80 odsto gasa u Srbiju stizalo je iz Rusije, što je 13 odsto manje u odnosu na godinu ranije, prenosi Radio Slobodna Evropa. Razlog za to je znatno veći udeo azerbejdžanskog gasa.

Pretpostavlja se da postoje problemi u odnosima Beograda i Moskve jer, na primer, Mađarska ima gasni aranžman dogovoren na 15 godina. Sagovornici Nove ekonomije ističu da je jedan od mogućih razloga ruskog pritiska situacija oko NIS-a koji je pod američkim sankcijama.

Ugovor s Azerbejdžanom iz februara 2026. Srbiji obezbeđuje do 2 miliona kubnih metara gasa dnevno, što je povećane za 700 hiljada u odnosu na prethodni period. Bilateralnim sporazumom dogovorena je i izgradnja gasne elektrane kod Niša, koja će imati kapacitet od 600 megavata, 350 električne energije i 150 toplotne energije. Planirano je da izgradnja bude završena do 2029. godine.

Odakle Srbiji struja?

Srbija i dalje najveći deo električne energije dobija iz fosilnih izvora. U poslednja dva meseca termoelektrane su učestvovale u proizvodnji s oko 55 odsto, uz prosečnu snagu od oko 2.301 megavata. Gasne elektrane učestvuju marginalno, s oko 0,7 odsto i 31 megavatom. S druge strane, obnovljivi izvori energije čine oko 44 odsto proizvodnje, pri čemu hidroelektrane dominiraju s oko 43% i prosečnih 1.819 megavata, dok vetroparkovi učestvuju sa oko 1%, odnosno oko 47 megavata, podaci su portala Energyflux.

Zbog potrebe za zelenom tranzicijom dogovorenom Pariškim sporazumom o klimatskim promenama potrebno je izbacivanje termoelektrana iz energetskog miksa Srbije. Zbog nepouzdanosti u kontinuitet proizvodnje električne energije putem obnovljivih izvora energije, pojedine zemlje Evropske unije se okreću ka izgradnji novih nuklearnih elektrana.

Nuklearni put ka zelenoj i energetskoj nezavisnosti

Srbija se nalazi na nuklearnom putu. Simbolički početak tog puta dogodio se u novembru 2024. kada je ukinut Moratorijum na korišćenje nuklearne energije. Tokom ukidanja Moratorijuma donet je i Program razvoja nuklearne energije. On se sastoji iz tri faze ispitivanje opravdanosti pristupa razvoju nuklearne energije, razvoj Programa i njegovo sprovođenje.

Na nedavno održanom Nuklearnom samitu u Parizu ministarka rudarstva i energetike Dubravka Đedović Handanović rekla je da Srbija do 2040. planira da ima nuklearnu elektranu na mreži i da je za tu investiciju potrebno 10 milijardi evra, prenose Nedeljne informativne novine. 

Kako bi se gradila nuklearna elektrana neophodno je da se napravi saradnja s nekom državom koja već ima razvijene nuklearke, propisi su Međunarodne agencije za nuklearnu energiju. Srpski zvaničnici povezivali su nuklearni program s Rusijom, Južnom Korejom i Francuskom, dok je postojao vid saradnje i s Češkom i Mađarskom. Izbor partnera je ključan jer dugoročno vezuje Srbiju za jednog aktera.

Najdalje se otišlo u saradnji s francuskom Elektroprivredom (EDF). EDF je i izradio studiju u julu 2025. godine. Odabir da se prvi koraci načine s francuskim partnerom pokazuju želju administracije da se udalji od Rusije u energetskom smislu i smanji ruski uticaj na energetsku nezavisnost.

Plan Ministarstva je da se do 2032. odluči za tehnologiju. Opcije koje postoje su konvencionalni veliki nuklearni reaktor ili mali modularni reaktor. Mali modularni reaktori su jeftiniji za izgradnju i proces je brži, ali im je snaga oko 300 megavata, dok konvencionalni reaktor ima snagu od oko 1.000 megavata. Važan podatak je da do sada u svetu postoje svega dva operativna mala modularna reaktora i da je to još uvek nerazvijena tehnologija.

Energetski zaokret Srbije ne odvija se u jednom pravcu. Dok kroz nove aranžmane pokušava da smanji zavisnost od Rusije, kratkoročni gasni ugovori i dalje je održavaju u postojećim okvirima. Istovremeno, planovi za nuklearnu energiju otvaraju dugoročnu perspektivu, ali i nova strateška vezivanja za strane partnere. U takvim okolnostima, energetska politika Srbije deluje više kao balansiranje između različitih interesa nego kao jasan zaokret u jednom smeru. Upravo, u tom balansu između zavisnosti i diversifikacije oblikuje se i budući spoljnopolitički pravac Srbije.

Autor: Aleksa Petrovski