foto: EC - Audiovisual Service, Photographer Frank Molter

Poljoprivreda je jedna od retkih oblasti u kojoj se pitanje evropskih integracija Srbije ne svodi samo na političke reforme i usklađivanje zakonodavstva, već direktno utiče na svakodnevni život stotina hiljada ljudi. Za domaće poljoprivrednike Evropska unija istovremeno predstavlja veliko tržište, izvor finansijske pomoći, ali i ozbiljnu konkurenciju. Zato se pitanje subvencija nameće kao jedno od ključnih u pitanju šta bi članstvo Srbije u EU donelo domaćem agraru.

Evropska poljoprivreda kao jedan od stubova EU

Evropska unija kroz Zajedničku poljoprivrednu politiku (ZPP) godišnje izdvaja više od 50 milijardi evra za podršku poljoprivredi i ruralnom razvoju, što ovu politiku čini jednom od najskupljih i politički najvažnijih u EU. Cilj ZPP-a je da obezbedi stabilne prihode farmerima, sigurnost hrane i razvoj ruralnih područja. Evropski farmeri zato dobijaju direktna plaćanja po hektaru, subvencije za stočarstvo, investicije u mehanizaciju, ekološku proizvodnju i razvoj sela. Međutim, način raspodele subvencija godinama izaziva polemike, jer najveći deo novca često završava kod velikih proizvođača i agroindustrijskih sistema.

Upravo zbog toga evropska agrarna politika poslednjih godina prolazi kroz reforme. Evropska komisija pokušava da deo sredstava preusmeri ka manjim gazdinstvima, mladim poljoprivrednicima i ekološki održivoj proizvodnji. Prema podacima Evropske komisije, novi modeli podrške trebalo bi da smanje razlike između velikih i malih proizvođača i da subvencije učine pravednijim.

Otvoreno tržište, ali ne i jednaki uslovi poslovanja

S druge strane, Srbija ima drugačiji sistem pomoći. Subvencije su znatno manje od evropskih, а domaći proizvođači često upozoravaju na kašnjenja isplata, nepredvidive pravilnike i političke odluke koje menjaju uslove iz godine u godinu. Ministarstvo poljoprivrede Srbije saopštilo je da je tokom 2025. godine za subvencije planirano oko 109,6 milijardi dinara, odnosno manje od milijardu evra – uključujući podsticaje po hektaru, subvencije za stočarstvo i povraćaj dela akcize za gorivo.

Iako na prvi pogled deluje da država izdvaja značajna sredstva, razlika postaje očigledna kada se uporedi podrška po proizvođaču ili po hektaru sa zemljama EU. Poljoprivrednici u članicama Unije često imaju višestruko veću podršku, stabilnije fondove i lakši pristup kreditima. Još pre nekoliko godina su procene domaćih ekonomista bile da su podsticaji po hektaru u Srbiji čak tri puta manji od evropskog proseka. To direktno utiče na konkurentnost proizvoda na tržištu. Farmer iz Francuske, Holandije ili Poljske može lakše da investira u savremenu mehanizaciju, navodnjavanje i digitalnu proizvodnju, dok srpski poljoprivrednik često radi sa zastarelom opremom i visokim troškovima goriva, semena i đubriva. Poseban problem predstavlja i nepredvidivost agrarne politike Srbije. Evropski farmeri uglavnom imaju dugoročno definisane programe podrške, dok domaći proizvođači često menjaju uslove subvencija iz godine u godinu. Poljoprivrednici u Srbiji više puta su protestovali zbog kašnjenja isplata i promena pravila tokom proizvodne sezone.

Takođe, veliki problem za Srbiju predstavlja činjenica da domaći proizvođači već sada posluju na tržištu koje je velikim delom otvoreno za robu iz EU, dok istovremeno nemaju pristup istom nivou subvencija. Ekonomisti upozoravaju da takva asimetrija dovodi domaće farmere u nepovoljan položaj, posebno u sektorima poput mlekarstva, stočarstva i proizvodnje žitarica.

U procesu pristupanja Evropskoj uniji Srbija koristi pretpristupne fondove namenjene ruralnom razvoju kroz program IPARD. Prema podacima Ministarstva za evropske integracije, IPARD III program za period 2021–2027 predviđa više od 580 miliona evra investicija, od čega EU obezbeđuje 288 miliona evra. Ta sredstva namenjena su modernizaciji proizvodnje, nabavci mehanizacije, preradi hrane i razvoju ruralne infrastrukture.

Međutim, korišćenje evropskih fondova u Srbiji godinama prati isti problem – mali broj proizvođača uspeva da ispuni komplikovane administrativne uslove. Za konkurisanje su često potrebni: sopstveno učešće, bankarske garancije i obimna dokumentacija – zbog čega najveću korist imaju veća gazdinstva i kompanije koje već raspolažu kapitalom.

To otvara pitanje koje se često postavlja i unutar same Evropske unije: da li subvencije zaista štite male proizvođače ili dodatno jačaju velike? Istraživanja i izveštaji evropskih institucija ukazuju da značajan deo pomoći završava kod najbogatijih vlasnika zemlje i velikih agrokompanija. Evropska komisija zato poslednjih godina razmatra ograničavanje maksimalnih subvencija po korisniku i preraspodelu novca manjim farmama.

Iskustva iz istočne Evrope: upozorenje za Srbiju

Za Srbiju bi eventualno članstvo u EU značilo i postepeno uključivanje u sistem ZPP-a, ali to ne bi automatski rešilo sve probleme domaće poljoprivrede. Evropska komisija u izveštajima o proširenju naglašava da države kandidati moraju da izgrade funkcionalno tržište, efikasne institucije i administraciju sposobnu da upravlja evropskim fondovima. Drugim rečima, novac iz Brisela nije dovoljan bez reforme domaćeg sistema.

Dodatni izazov predstavlja struktura srpske poljoprivrede. Veliki broj gazdinstava je mali ili polu-komercijalan, sa ograničenim kapacitetima za modernizaciju i izvoz. Evropska pravila podrazumevaju stroge standarde bezbednosti hrane, zaštite životne sredine, dobrobiti životinja i većeg ulaganja u održivu proizvodnju. To podrazumeva dodatne troškove za proizvođače, ali i mogućnost da domaći agrar postane konkurentniji na tržištu zdrave hrane.

Istovremeno, članstvo u EU otvorilo bi lakši pristup ogromnom tržištu od oko 450 miliona potrošača. Za sektore poput voćarstva, organske proizvodnje i prehrambene industrije to bi mogla biti značajna razvojna šansa. Već sada veliki deo poljoprivrednog izvoza Srbija ostvaruje upravo sa državama Evropske unije.

Međutim, iskustva novih članica pokazuju da koristi nisu ravnomerno raspoređene. U pojedinim državama istočne Evrope nakon ulaska u EU došlo je do ubrzane koncentracije zemljišta i gašenja malih gazdinstava koja nisu mogla da izdrže tržišnu utakmicu sa velikim proizvođačima – kao što se desilo u Rumuniji i Bugarskoj. Istovremeno, moderniji i kapitalno jači sistemi uspeli su da značajno povećaju proizvodnju i profit.

Zbog toga se pitanje evropskih subvencija u Srbiji ne može posmatrati samo kroz prizmu „više novca iz Brisela“. Suštinsko pitanje je ko bi bio spreman da taj novac koristi i pod kojim uslovima. Veliki proizvođači, izvoznici i kompanije sa razvijenom infrastrukturom verovatno bi među prvima profitirali od integracije u evropski sistem. Mali poljoprivrednici, posebno u nerazvijenim ruralnim područjima, mogli bi da se suoče sa dodatnim pritiscima ukoliko država ne obezbedi tranzicione mere i zaštitu.

Budućnost srpskog sela između evropskih fondova i tržišne konkurencije

Iskustva pokazuju da ni ogromne subvencije same po sebi nisu garancija ravnomernog razvoja i zadovoljnih farmera, pa Unija danas i sama preispituje svoju agrarnu politiku. Protesti farmera širom Evrope tokom prethodnih godina pokazali su da ni postojeći sistem subvencija ne garantuje stabilnost i zadovoljstvo proizvođača. Rasprave o zelenoj tranziciji, klimatskim pravilima i raspodeli novca među državama članicama tek će oblikovati budućnost evropske poljoprivrede. Prema nacrtima reforme buduće agrarne politike EU, Brisel razmatra ograničavanje maksimalnih subvencija velikim proizvođačima, jer trenutno čak 80 odsto sredstava dobija svega 20 odsto korisnika.

Za Srbiju to znači da pitanje pristupanja EU u oblasti agrara nije jednostavan izbor između „dobitka“ i „gubitka“. Reč je o dugoročnom procesu prilagođavanja u kojem će pojedini sektori dobiti novu razvojnu šansu, dok će drugi biti izloženi ozbiljnim tržišnim pritiscima. Ishod će zavisiti ne samo od evropskih fondova, već i od sposobnosti države da vodi predvidivu i stabilnu agrarnu politiku, modernizuje proizvodnju, zaštiti male proizvođače i omogući da evropska pravila postanu razvojna prilika, a ne dodatni teret. Bez toga, ni domaće ni evropske milijarde neće biti dovoljne da srpsko selo opstane u tržišnoj utakmici 21. veka.

Autor: Aleksa Jadžić