foto: Wikimedia Commons/duma.gov.ru

Više od tri godine proteklo je od postizanja Sporazuma o putu ka normalizaciji između Kosova[1] i Srbije i Implementacionog Aneksa, lokalno poznatiji kao Ohridski sporazum. Međutim, s obzirom na činjenicu da su prethodne tri godine protekle vrlo burno kada su u pitanju bilateralni odnosi Beograda i Prištine kao i stanje na terenu na prostoru Kosova, posebno na većinski naseljenom Srbima severu, česta tendencija među ekspertima, akademicima i političkim predstavnicima je bila da se Ohridski sporazum karakteriše kao neimplementiran a dijalog u zastoju. Ovakve ocene su neretko viđane u javnim nastupima na različitim stranama, međutim, dosada nije postojala ozbiljna i sveobuhvatna analiza Ohridskog pravnog okvira koja bi dala (pro)ocenu stanja u realnosti.

Međutim, nedavno objavljeni “Izveštaj iz senke o stanju normalizacije odnosa” predstavlja prvi takav dokument, koji uz originalnu metodologiju oličenu u “Indeksu normalizacije” na jednom mestu pruža kvantifikovanu ocenu ispunjenosti sporazuma i aneksa, pregled i klasifikaciju najvažnijih događaja (u periodu februar 2023 – maj 2024. godine), mapiranje ključnih izazova u čitavom procesu i preporuke za najvažnije aktere involvirane u normalizaciju odnosa.

Šta je Indeks normalizacije?

Indeks normalizacije predstavlja metodološki alat razvijen od strane eksperata koji detaljno prate proces normalizacije Beograda i Prištine, ali imaju i teorijsko i praktično znanje u oblasti izgradnje mira i mirovnih procesa.[2] Ovaj alat sastoji se iz dve komponente: merenja implementacije i merenja angažovanja ekternih aktera u procesu, koje su međusobno povezane. Prva komponentna je statistička, a druga eksplanatorna, i jedna drugu međusobno objašnjavaju. Sam indeks omogućava precizno merenje napretka u implementaciji sporazuma na petostepenog skali (od nije implementiran do u potpunosti implementiran), kao i merenje angažovanja EU i SAD u procesu normalizacije na četvorostepenoj skali (mapira pivotiranje i fokus).

Ključne prednosti ovog alata su činjenica da je zamišljen kao replikabilan i time omogućava komparativno praćenje progresa u budućnosti, kao i njegova javna dostupnost (kompletna metodologija sa metodoškim aneksima objavljenja je kao deo Izveštaja iz senke). S druge strane, važno je napomenuti da se Indeks u najvećoj meri oslanja na terenski red prilikom primene, a manje na desk i analizu diskursa, kako bi omogućio istraživačima da najpreciznije primene ovaj alat i posledično proizvedu rezultate visokog kvaliteta.  

Ocena implementacije sporazuma

Konačna ocena pokazuje da je implementacija sporazuma još uvek u ranoj fazi. Svega 21% ukupnih obaveza proisteklih iz Ohridskog sporazuma je implementirano. Međutim, podatak koji posebno skreće pažnju jeste da nijedan od 11 članova sporazume nije u potpunosti implementiran. Nedostatak političke volje i na strani Beograda i na strani Prištine je evidentan. Izveštaj iz senke uočava simetričnu neimplementaciju političkog jezgra obaveza. Npr. Priština odbija da sprovede u delo član 7. koji predviđa određeni nivo samouprave za srpsku zajednicu kroz Asocijaciju/Zajednicu opština sa srpkom većinom. Sa druge člane, Beograd i dalje drži rezerve na članove 4 i 5 sporazuma koji predviđaju članstvo Kosova u međunarodnim organizacijama i zabranu blokiranja od strane Srbije. Ovakvi stavovi na dve strane su produbili međusobno nepoverenje, krizu u dijalogu i uvele proces normalizacije u jedan začarani krug iz kog će biti vrlo teško izaći.

Kada je reč o Implementacionom aneksu, pregled stanja nudi više razloga za optimizam. Nešto manje od polovine dokumenta je implementirano (45%), uz 4 tačke od ukupno 12, u potpunosti ili najvećoj meri implementirane sa obe strane (Kosovo i Srbija). Ovi nalazi pokazuju da implementacija tehničkih delova sporazuma u praksi ide lakše i glatko u poređenju sa članovima osnovog sporazuma koji su politički osetljivi. Uspostavljanje Zajedničkog komiteta za monitoring, uspostavljanje i prvi sastanak Komisije za nestala lica, i pravna integracija sporazuma u pristupni proces predstavljaju najrelevantnije primere u potpunosti implementiranih tačaka aneksa. U tom kontekstu, ovi tehnički, ali ujedno vema važni koraci, mogu predstavljati most ka napretku u implementaciji osnovnog sporazuma, ali samo uz aktivnu fasilitaciju EU koja podrazumeva i konkretne nagrade u pristupnom procesu za obe strane.

Zaključak: Nije sve crno-belo

Okvirni sporazum i aneks postugnuti u Briselu i Ohridu pre više od tri godine predstavljaju važan iskorak u procesu normalizacije Beograda i Prištine kojim posreduje EU. Ovaj analitički osvrt pokazuje da proces ipak nije u potpunosti blokiran, odnosno da se makar neki delovi sporazuma implementiraju. Međutim, ova analiza daje dosta materijala i skepticima koji će s pravom naglasiti da ključni članovi sporazuma stoje u potpunosti neimplementirani, dok je situacija na terenu, uprkos postizanju sporazuma, u godinama nakon toga bila uglavnom nestabilna, tenzična i na momente na ivici eskalacije. Stoga, napredak i uspešno okončanje procesa normalizacija predstavlja kritičan test za EU kao posrednika i njene geopolitičke težnje, ali je u isto vreme i neophodnost za politiku proširenja, odnosno integraciju Kosova i Srbije u punopravno članstvo.

Autor: Miloš Pavković