Šta to beše odgovornost: Tačka u funkciji bumeranga

foto: Vlada Republike Slovenije

U uzavreloj društvenoj situaciji, gde je bilo diskutabilno da li će drugo polugodište u osnovnim i srednjim školama početi, predsednik Vlade Miloš Vučević odlučio je da autoritativno preseče sva nagađanja. „Drugo polugodište počinje 20. januara, tačka!“ rekao je Vučević 15. januara. Univerziteti u Srbiji su u blokadi, mnoge osnovne i srednje škole i dalje štrajkuju, a tačka je stavljena, ali ne na njihove zahteve već samo na mandat premijera Vučevića.

Autoritativno izrečena „Tačka“ vratila se kao bumerang ispred kojeg je Vučević ostao nemoćan. Iako je samo nešto više od 12 sati pre svoje ostavke na konferenciji za medije zajedno sa predsednikom Srbije, Aleksandrom Vučićem i predsednicom Narodne skupštine Anom Brnabić, pozvao na dijalog sa studentima, ipak do toga nije došlo. Demokratski deficit Srbije konstanatan je već 12 godina, a reč dijalog samo lebdi u vazduhu, potvrđujući svoju deklarativnost i ovoga puta. Umesto razgovora mlade pristalice Srpske napredne stranke su u noći između 27. i 28. januara bejzbol palicom napali studente novosadskog univerziteta. U napadu je jednoj studentkinji dislocirana vilica zbog čega je morala biti operativno zbrinuta, dok je više studenata povređeno.

Narednog jutra je „kao bomba“ odjeknula vest da je Miloš Vučević zakazao vanrednu  konferenciju za štampu, na kojoj će, kako su tabloidi preneli, dati ostavku. Međutim, ova vest nikoga nije suštinski iznenadila, s obzirom na društveno-političko stanje u državi. Miloš Vučević je dao neopozivu ostavku na mesto predsednika Vlade Srbije, pozivajući se na odgovornost zbog sinoćnih događaja.

Šta stoji iza Vučevićeve ostavke?

Pozivajući se na objektivnu odgovornost za napade na studente noć pre, Vučević smatra da su ostavkom njega i gradonačelnika Novog Sada, Milana Đurića, „ispunjeni i oni najpolitičkiji zahtevi najesktremnijih protestanata“.

Dejan Bursać, naučni saradnik na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju smatra da je ipak reč o političkom manevru vlasti, jer da je bilo reči o ispunjavanju zahteva studenata, te ostavke bi došle ranije. „Ostavka je bila reakcija na nešto što Srpska napredna stranka nije očekivala, a to je prebijanje studenata od strane aktivista njihove stranke i to praktično nekoliko sati nakon što su bivši premijer Vučević, predsednik Vučić i predsednica Narodne Skupštine Brnabić pozvali na delimično smirivanje situacije“.

Objektivnu odgovornost bivši premijer preuzeo je samo za jedan konkretan događaj, dok sve ostale  izlive nasilja, netrepeljivosti i napada na studente vidi kao nevidljivu ruku koja stvara nove incidente i dodatno podiže tenzije i društvu, i to nakon poziva na dijalog. Pozivajući se na čojstvo i junaštvo, Vučević je svojim nastupom pokušao da prida dodatnu važnost svom činu.

Iz perspektive funkcionisanja političkog sistema Srbije, prestanak mandata Vlade je izuzetno važna stvar, s obzirom da je reč o instituciji egzekutive koja bi po Ustavu trebalo da bude centralna institucija političkog sistema. Međutim, ukoliko se okrenemo oko sebe, videćemo da akteri u društvenom životu nisu preterano zainteresovani za ovaj čin. Studenti nastavljaju svoju borbu za ispunjenje svojih zahteva.

Bursać smatra da SNS ne shvata da je njihova reakcija zakasnela, kao i da se iz odgovora studenata vidi da je to zakasnelo i da oni i dalje planiraju da guraju svoje zahteve.

Od ostavke dva putića

Prema Ustavu i Zakonu o Vladi, nakon ostavke premijera, te samim tim i Vlade, postavljen je rok od 30 dana za rekonstrukciju Vlade, odnosno za izglasavanje nove Vlade od strane skupštinske većine. U suprotnom scenariju, raspisuju se vanredni parlamentarni izbori, koji našem političkom sistemu nisu strana kategorija.

Dejan Bursać smatra da bi se u nekim prethodnim situacijama SNS uvek odlučila za vanredne parlamentarne izbore zato što su oni u nekim ranijim krizama, kao na primer nakon incidenta u Banjskoj pre godinu i po dana, raspisali izbore kako bi tu krizu sakrili iza izborne trke i izbornog izjašnjavanja. On veruje da će Aleksandar Vučić doneti tu odluku, ali da su sada faktori mnogo kompleksniji nego ranije. „Vlast će vagati ovih tridesetak dana koliko imaju i meriti raspoloženje javnog mnjenja, sada postoji dodatni faktor a to su studenti, kao i ceo protestni pokret koji dovode Aleksandra Vučića u rizik da raspiše izbore koje će studenti i ostatak protestnog pokreta i političkih stranaka odbiti.“

Studenti su se izjasnili da izbore ne prihvataju kao način rešenja trenutne situacije, već da jedino što oni traže jeste, vrlo jasno i direktno – ispunjenje zahteva. S druge strane, iz opozicionih tabora mogu se čuti želje o prelaznoj vladi, dok pokret Kreni promeni predlaže ekspertsku vladu koju bi odabrali studenti sa svojim profesorima. Uprkos različitim modalitetima, stav oko izbora je jasan – niti jedna od ovih grupa ne želi da učestvuje na potencijalnim izborima. „Imate jednu šaradu od bojkotovanih izbora gde samo jedna stranka i njeni sateliti učestvuju. I gde praktično umesto da reši društvenu krizu, samo bi je produbili“, smatra Bursać.

Kad Evropska unija zanemi

Nakon pada nadstrešnice u Novom Sadu, život je izgubilo 15 osoba, dok su 2 osobe teško povređene. Studenti, građani traže odgovornost za tragediju koja se dogodila, i već 3 meseca se u Srbiji održavaju protesti na kojima su zahtevi vrlo jasni. Studenti su blokirali fakultete i tako će ostati sve do ispunjenja njihovih zahteva. U 240 naselja u Srbiji održani su skupovi podrške, najveći protesti u Srbiji ikad (na Slaviji), dvadesetčetvororčasovna blokada najvažnije saobraćajnice u Beogradu, blokirana su tri novosadska mosta,od kojih je Most slobode blokiran 24h, okupivši najveći broj građana na protestu u tom gradu. Od generalnog štrajka preko šetnje studenata od glavnog grada do Novog Sada do štrajka poljoprivrednika, advokata, profesora. Spisak je poduži, kako onih koji štrajkuju i traže pravdu tako i onih koji šalju podršku za nastavak borbe.

Podrške dolaze i od grupa Evropskog parlamenta, Socijal-demokrata, Zelenih, kao i izvestioca EP za Srbiju, Tonina Picule. Ipak ono što izostaje jeste reakcija glavnih institucija Evropske unije. Oni ostaju „nemi, nedostižni i daleki“ kako na proteste, tako i na ostavku premijera.

Bursać smatra da nam ova tišina govori ono što smo i znali, a to je da Aleksandar Vučić ima podršku Zapada i drugih zemalja, ali u ovom slučaju EU i drugih centara moći unutar EU.

„Ta podrška žmuri na demokratske standarde, slobodu medija, na korupciju u Srbiji, samo joj je važno da ispunjava osnovne geopolitičke zahteve: razmontiranje preostalog državnog sistema na Kosovu, neka vrsta regionalne stabilnosti na Balkanu, lagano udaljavanje Srbije i Balkana od Ruske Federacije, i neke dodatne stvari kao što je litijum“, ističe Bursać.

Studentska borba je borba za ozdravljenje srpskog društva, za uvažavanje neprikosnovenosti principa odgovornosti, pravde i transparentnosti bez čega vladavina prava, ljudska prava izgledaju kao izbledelo slovo na staroj hartiji, koja se vadi po potrebi da se njome maše. Kao zemlji kandidatu za EU nedostatak sistemske vladavine prava EU konstantno zamera. Sada, kada postoji visoki naboj studentskog i građanskog poleta za borbu za osnovne demokratske principe, EU bira da podršku ne iznese, jer neki dogovori su ipak preči.

„Kako režim postaje agresivniji, nerazumniji, nasilniji sve će biti teže EU da opravda tu podršku“ zaključuje Bursać.

Dok Evropska unija pruža podršku režimu, treba imati na umu primer Miloša Vučevića – bumerang se vraća kada se najmanje nadate. U ovom slučaju on može da izazove potrese na planu popularnosti EU u Srbiji, koja nije na visokom nivou, opravdano ili ne, to će bumerang pokazati.

Autorka: Sabina Sali