foto: Office of the Prime Minister of the Republic of Kosovo

Kosovo* je gotovo tokom cele 2025. godine bilo zarobljeno u dubokoj političkoj krizi koja je na kraju dovela do vanrednih parlamentarnih izbora održanih 28. decembra. Nakon redovnih izbora u februaru iste godine, nijedna politička opcija nije uspela da obezbedi parlamentarnu većinu, što je rezultiralo dugotrajnom institucionalnom blokadom. Pokret Samoopredeljenje (LVV) , predvođen Aljbinom Kurtijem, je u februaru osvojio najviše mandata, ali bez dovoljnog broja glasova za samostalno formiranje vlade.

Opozicione albanske stranke odbile su saradnju sa Kurtijem, ali istovremeno nisu bile u stanju da same ponude održivo rešenje. Skupština se mesecima nije mogla konstituisati, pokušaji formiranja vlade su propadali, a Kosovo* je faktički funkcionisalo sa tehničkim institucijama. Tek krajem novembra predsednica je, suočena sa ustavnom blokadom, raspustila parlament i raspisala nove izbore. U tom trenutku, izbori više nisu predstavljali isključivi politički izbor, već jedini izlaz iz institucionalnog ćorsokaka.

Ubedljiva pobeda Samoopredeljenja i kraj institucionalne paralize

Vanredni izbori 28. decembra su doneli rezultat koji je, u takvom političkom ambijentu, bio teško izbeći. Pokret Samoopredeljenje osvojio je gotovo polovinu glasova birača i 57 poslaničkih mandata, čime se našao nadomak apsolutne većine. Opozicione stranke ostale su daleko iza – Demokratska partija Kosova i Demokratski savez Kosova zabeležili su znatan pad u odnosu na ranije izborne cikluse, dok je Alijansa za budućnost Kosova jedva prešla cenzus.

Kako ocenjuje politikolog Aleksandar Ivković „izbori su, u tom smislu, razrešili političku krizu ako se ona shvati kao paraliza institucija i nemogućnost parlamenta da izabere vladu u punom mandatu i donosi ključne odluke“. Izborni rezultat je omogućio povratak institucionalne funkcionalnosti i formiranje stabilne izvršne vlasti. Umor birača od višemesečne blokade presudno je uticao na to da se opredele za jasnu hijerarhiju moći i politički kontinuitet, čak i po cenu dodatnog jačanja jedne stranke.

Iako su izbori formalno bili vanredni, oni su u suštini funkcionisali kao referendum o Kurtijevoj vlasti. Izlaznost je bila umerena, izborni dan je protekao bez većih incidenata, a pitanje pobednika bilo je jasno već u prvim satima nakon zatvaranja biračkih mesta.

Dijaspora, kampanja i slabost opozicije

Jedan od ključnih faktora pobede Samoopredeljenja bio je termin održavanja izbora. Kraj decembra, period praznika i masovnog dolaska dijaspore, omogućio je mobilizaciju velikog broja birača koji inače ne učestvuju redovno u izbornim procesima. Glasanje dijaspore bilo je snažno obojeno identitetskim i nacionalnim temama, dok su socijalno-ekonomski problemi ostali u drugom planu.

Istovremeno, opozicija je pokazala ozbiljne strukturne slabosti. Bez prepoznatljivih lidera i jasne političke vizije, opozicione stranke nisu uspele da ponude uverljivu alternativu. Njihov neuspeh da tokom višemesečne krize preuzmu inicijativu dodatno je učvrstio percepciju da jedino Samoopredeljenje ima kapacitet da obezbedi političku stabilnost.

Kurti je kampanju vodio disciplinovano, fokusirajući se na pitanja suvereniteta, bezbednosti i odnosa sa Srbijom, uspešno skrećući pažnju sa unutrašnjih problema poput inflacije, energetskih poteškoća i socijalnih nejednakosti.

Postizborne nepravilnosti i pitanje demokratskog kvaliteta

Iako je izborni dan protekao mirno, postizborni period otvorio je ozbiljna pitanja o integritetu procesa. Tokom ponovnog brojanja glasova u više opština, utvrđene su značajne razlike u broju preferencijalnih glasova koje su dobili pojedini kandidati, najčešće u korist lokalnih aktera.

Ove nepravilnosti nisu promenile ukupne rezultate stranaka, ali su narušile poverenje u izborni proces i ukazale na slabosti izborne administracije. Centralna izborna komisija naložila je ponovno brojanje, a tužilaštvo je pokrenulo istrage, čime je izborni proces formalno zaključen, ali politički ne i u potpunosti legitimisan.

Šira kriza demokratije i rizici koncentracije moći

Međutim, kako upozorava Aleksandar Ivković „ako političku krizu posmatramo šire – kao slabljenje demokratije unutar institucija i negativnu reakciju dela društva na takve procese – ona nije nužno razrešena“. Skorija istorija regiona pokazuje da situacije u kojima jedna stranka ima dominantan ili gotovo monopolistički položaj često vode pokušajima preoblikovanja institucionalnog okvira u sopstvenu korist.

„Kada jedna partija ima monopol nad političkom vlašću, teško može da odoli da ne pokuša da preoblikuje uglavnom krhke institucije kako bi nelegitimno uvećala svoju moć“, upozorava Ivković, dodajući da unutar institucija često nema dovoljno jakih mehanizama otpora koji bi takve tendencije ograničili. Prema njegovoj oceni, ne postoje jasni pokazatelji da je Kurtijeva stranka imuna na ovakve obrasce političkog ponašanja.

U tom smislu, iako je institucionalna kriza formalno okončana, moguća je pojava nove vrste političke krize – one koja se ne manifestuje kroz blokadu institucija, već kroz njihovu instrumentalizaciju, dodatno slabljenje pluralizma i produbljivanje društvene polarizacije.

Na kraju krajeva

Parlamentarni izbori na Kosovu* krajem 2025. godine doneli su jasan odgovor na pitanje političke stabilnosti, ali su istovremeno otvorili dileme o demokratskom razvoju zemlje. Institucionalna paraliza je prevaziđena, ali su rizici koncentracije moći i slabljenja unutrašnjih kontrolnih mehanizama postali izraženiji.

Pred novom vladom stoji odgovornost da pokaže da izborna pobeda ne znači i carte blanche za političko preoblikovanje institucija. U suprotnom, Kosovo* bi moglo ući u novu fazu političke krize – tiše, ali dugoročno opasnije od one koju su vanredni izbori formalno okončali.

Autorka: Sabina Sali