foto: Alexa / Pixabay

Postoje dva vida finansijske podrške Evropske unije (EU) za budžet Republike Srbije. Prvi su grantovi, tj. bespovratna sredstva koja se iskazuju kao prihodi i kao rashod u budžetu. Drugi su povoljni zajmovi Evropske investicione banke (EIB), koji prolaze kroz finansiranje i generišu godišnje obaveze otplate. O koliko se tačno novca radi? Kakvi su uslovi za dobijanje tih sredstava? I šta bi bilo kada bi Srbija bila punopravna članica Unije – koliko bi mogla da dobije, a koliko da izgubi?

Instrument za pretpristupnu pomoć (IPA) je za Srbiju najduži i najobimniji kanal bespovratne pomoći EU. Od 2000. godine do danas primljeno je više od sedam milijardi evra. U tekućem IPA III ciklusu (2021−2027) sredstva se odobravaju kroz godišnje akcione planove, sa značajnim varijacijama: 162,2 miliona evra u 2022, 165 miliona u 2023. i samo 83,4 miliona u 2024. godini, što daje prosek od oko 130 miliona evra godišnje. U decembru 2025. potpisan je finansijski sporazum za period 2025−2027. u vrednosti od 219,9 miliona evra, od čega 139,4 miliona evra bespovratnih sredstava EU i 80,5 miliona evra koje obezbeđuje Srbija kroz sufinansiranje. U budžetu za 2026. EU komponenta IPA iznosi 12,7 milijardi dinara (oko 108 miliona evra) uz domaće sufinansiranje od još 10,4 milijarde dinara. Posebno se vodi i Instrument za pretpristupnu pomoć u oblasti ruralnog razvoja (IPARD), za koji je u periodu 2021−2027. obezbeđeno 288 miliona evra doprinosa EU.

IPA grantovi nemaju obavezu otplate, ali imaju uslove. Sredstva se troše samo za unapred odobrene projekte u skladu s procesom pristupanja, uz domaće sufinansiranje koje za glavni IPA program tipično iznosi 40%−50% vrednosti, dok je kod IPARD-a doprinos EU veći, do 75% vrednosti projekta. Sredstva koja se ne povuku u predviđenom roku vraćaju se u budžet EU. Glavne oblasti su vladavina prava, javna uprava, energetika, obrazovanje, životna sredina, upravljanje migracijama i prekogranična saradnja. Iskorišćenost je različita. Za glavni IPA program prosek je preko 90%, što znači da se godišnje svega 5%−10% sredstava vrati u budžet EU. Za IPARD je situacija znatno lošija. Od 175 miliona evra alociranih kroz IPARD II (2014−2020), Srbija je propustila da iskoristi 76 miliona evra, što je gubitak od oko 43%. Razlozi su slab odziv poljoprivrednika na javne pozive i ograničeni kapaciteti Uprave za agrarna plaćanja.

Plan rasta za Zapadni Balkan

Od 2024. godine na snazi je novi instrument, Plan rasta za Zapadni Balkan, koji funkcioniše preko Fonda za reformu i rast za Zapadni Balkan (RGF). Ukupan budžet RGF za period 2024−2027. iznosi šest milijardi evra, od čega dve milijarde u grantovima i četiri milijarde u povoljnim kreditima. Srbija ima najveću alokaciju među šest korisnika, 28,3% ukupnog fonda, što iznosi 1.586,4 miliona evra, od čega se proporcionalno oko milijardu evra odnosi na kredite. Krediti se otplaćuju u maksimalnom roku od 40 godina, sa grejs periodom od deset godina, po kamatnim stopama značajno ispod tržišnih.

Za razliku od IPA koji finansira konkretne projekte, Plan rasta kombinuje direktnu budžetsku podršku i infrastrukturne investicije. Najmanje polovina sredstava ide kroz Investicioni okvir za Zapadni Balkan (Western Balkans Investment Framework, WBIF) za projekte u saobraćaju, energetici i životnoj sredini, dok ostatak kredita ide direktno u trezor kao klasična budžetska podrška. Isplate su uslovljene ispunjenjem reformskih koraka iz Reformske agende u oblastima vladavine prava, demokratije i normalizacije odnosa sa Kosovom. Srbija je u junu 2025. primila 51,7 miliona evra pretfinansiranja direktno u budžet, plus 59 miliona kroz WBIF. Prva redovna tranša odobrena je u januaru 2026. u neto iznosu od 56,55 miliona evra, ali smanjena, jer je Srbija ispunila samo tri od sedam predviđenih reformskih koraka. Srbija ima rok do kraja 2026. da ispuni ostale reformske korake kako bi izbegla finansijske kazne.

Zajmovi Evropske investicione banke

EIB je najveći pojedinačni kreditor Srbije među EU institucijama. Srbija kod EIB ima 30 aktivnih državnih zajmova i 15 garantovanih kredita za javna preduzeća. Trenutno stanje duga iznosi oko 1,79 milijardi evra. Za 2026. godinu planirano je novo zaduživanje kod EIB u iznosu od 1,5 milijardi evra direktnog državnog zaduživanja, što predstavlja značajno proširenje portfolija, iako se ovakvi zajmovi u praksi povlače u tranšama tokom više godina. Preko toga, planirano je dodatnih 100 miliona evra garantovanog zajma za Elektrodistribuciju Srbije za modernizaciju mreže. Istovremeno, godišnja rata glavnice koju Srbija plaća EIB u 2026. iznosi 151,3 miliona evra.

Kreditni uslovi su izrazito povoljni. Na primer, Okvirni zajam za jačanje otpornosti lokalne infrastrukture ima kamatnu stopu od svega 0,328%. Rokovi otplate kreću se od 15 do 30 godina, sa grejs periodima od nekoliko godina pre prve rate. Novac ide pretežno u tri sektora: saobraćaj (auto-put Koridor 10 na deonicama E75 i E80, Beogradska obilaznica, rekonstrukcija pruge Beograd−Niš vredna 550 miliona evra), zdravstvo (rekonstrukcija kliničkih centara u Srbiji, s preko 300 miliona evra novog zaduženja u 2026. godini) i obrazovanje (modernizacija škola, povezivanje škola na internet). Manji deo finansira lokalnu infrastrukturu, pravosudne objekte, gasni interkonektor s Bugarskom i podršku malim i srednjim preduzećima.

Šta bi promenili članstvo Srbije u EU?

Kao punopravna članica Srbija bi dobila pristup znatno izdašnijim fondovima. Najveća grupa su kohezioni fondovi: Evropski fond za regionalni razvoj, Evropski socijalni fond+ i Kohezioni fond. Druga velika grupa su fondovi Zajedničke agrarne politike. Prema analizi iz januara 2026, Srbija bi, kao članica, godišnje iz EU budžeta dobijala oko tri milijarde evra bruto, uz obavezu doprinosa od oko 750 miliona evra, što bi dalo neto priliv od oko 2,2 milijarde evra godišnje ili skoro 3% BDP-a. Bruto iznos predstavljao bi šestostruko uvećanje u odnosu na današnja sredstva, a neto priliv četvorostruko. Ali iskustvo sa IPARD-om upozorava da bi bez ozbiljnog jačanja administrativnih kapaciteta Srbija u apsolutnim iznosima mogla da gubi znatno više nego što gubi danas.

Autor: dr Ivan Stanojević,

Fakultet političkih nauka, Univerzitet u Beogradu

Tekst je prvobitno objavljen u 132. broju biltena Progovori o pregovorima