foto: Profpcde / Wikimedia Commons 

Brojni uzvici Send them back! mogli su se skoro čuti u Evropskom parlamentu (EP), organu Evropske unije koji se smatra oličenjem evropskog javnog mnjenja i demokratije. O čemu se tu radilo?

Evropski parlament je 17. juna usvojio Uredbu o povratku, koja predstavlja ozbiljnu reformu migracione politike Unije i podrazumeva deportaciju migranata bez prava na povratak, kao i vrlo kontroverzno uspostavljanje centara za zadržavanje migranata van teritorije EU. Ovakvi centri, poznatiji kao return hubs, formirali bi se u trećim državama, ali samo u onima koje poštuju međunarodne standarde ljudskih prava, iako nije predviđen mehanizam kontrole tih standarda.

Sadržaj Uredbe o povratku

Gledajući pravnu sadržinu, bitno je istaći da je uredba kao jedan od pravnih akata u Uniji opštevažeća i ima neposredno dejstvo na građane, ne ostavljajući mesta za manevrisanje nacionalnim zakonodavstvima. U ovom smislu, uredba faktički predstavlja zakon koji donosi Unija, mada pod drugačijim imenom.

Odluku o povratku koju izdaju nadležni nacionalni organi državljaninu zemlje koja nije u sastavu EU, a koji ilegalno boravi u državi članici, pratiće obaveza da odmah ili u određenom roku napusti dotičnu zemlju EU. Odluke o vraćanju bi bile obuhvaćene Evropskim nalogom za povratak (European return order) i dostupne širom Šengenskog prostora putem Šengenskog informacionog sistema. Država članica mora da prizna i sprovede odluku o povratku koju je donela druga država članica na osnovu evropskog naloga za povratak, što je razlika od dosadašnje prakse. 

Državljani zemalja van EU koji podležu odluci o povratku biće u obavezi da sarađuju sa vlastima. Radi pripreme povratka, državljani trećih zemalja mogu biti pritvoreni, na osnovu individualne procene, na primer ako ne sarađuju, predstavljaju rizik od bekstva ili bezbednosni rizik. Period pritvora bi bio do 24 meseca u državi članici, sa mogućim produženjem od šest meseci ako se okolnosti promene, pojave nove informacije ili se poboljša saradnja sa relevantnom trećom zemljom.

Return hubs

Do sada je osoba mogla biti vraćena samo u svoju zemlju, u zemlju kroz koju je prošla ili u onu na čije je odredište izričito pristala. Ova uredba uvodi novu i znatno širu mogućnost: prihvatljiva je svaka treća zemlja koja jednostavno pristane da primi tu osobu – bez obzira na to da li je ona ikada kročila u tu zemlju i da li je reč o njenoj matičnoj zemlji.

Holandija je već saopštila da sarađuje sa Grčkom, Austrijom, Nemačkom i Danskom na uspostavljanju gore napomenutih zajedničkih centara za zadržavanje i tranzit u trećim zemljama, namenjenih osobama čiji su zahtevi za azil odbijeni, kao i drugim migrantima koji nemaju zakonsko pravo da borave u EU. Dodatno, holandska vlada navodi da želi konkretne korake do kraja godine, suočavajući se sa situacijom koju je premijer Rob Jeten nazvao „azilnom krizom”.

Iako još nije sigurno tačno u kojim zemljama će biti uspostavljeni return hubs, neke od država koje su bile predmet diskusije za ovako nešto su Ruanda, Gana, Senegal, Tunis, Libija, Mauritanija, Egipat, Uganda, Uzbekistan, Jermenija, Crna Gora i Etiopija.

Ko je za, a ko protiv?

Za usvajanje ove uredbe glasalo je 418 poslanika, 218 je bilo protiv, a 30 je bilo uzdržano.

Parlamentarna većina koja je dovela do izglasavanja ove uredbe sastojala se od poslanika grupacija Evropske narodne partije (EPP), Evropskih konzervativaca i reformista (ECR), nekih poslanika grupacije Obnovimo Evropu (Renew Europe) kao i krajnje desnih Patriota za Evropu (PfE) i Evrope suverenih nacija (ESN). Protiv su bili većinom poslanici Progresivnog saveza socijalista i demokrata (S&D), Zelenih (Greens-EFA), kao i Levice u Evropskom parlamentu (The Left – GUE/NGL).

Do ovakve većine je došlo nakon što je zakonski projekat bio zaglavljen mesecima, a EPP, socijaldemokrate (S&D) i liberali (Renew Europe) nisu mogli da postignu dogovor jer su socijaldemokrate odbile da podrže koncept centara za zadržavanje. Ove tri partijske grupacije obično čine neformalni savez u Evropskom parlamentu koji bi trebalo da učini svaku saradnju između EPP i stranaka krajnje desnice „nepotrebnom“. Međutim, donošenjem ove uredbe postaje očigledno da takozvani zaštitni zid protiv krajnje desnice više nije ostvariv s obzirom na njihovu sve veću zastupljenost i popularnost.

Podeljene reakcije

Magnus Brunner, evropski komesar za migracije, saopštio je da ova uredba stavlja svima do znanja da mi, a ne krijumčari, odlučujemo ko može da ostane u Evropskoj uniji, a ko mora da ide.

Poslanik grupacije Socijaldemokrata Alessandro Zan izjavio je da ovakva odluka predstavlja početak mračnog poglavlja za Evropu. Dodatno je istakao da ovo otvara put nasilnim deportacijama i sve invazivnijim proverama koje bi ličile na prakse američke Službe za imigraciju i carine (Immigration and Customs Enforcement - ICE) pod vođstvom predsednika Donalda Trampa.

Sa druge strane, evropski poslanik Francois-Xavier Bellamy okarakterisao je glasanje o ovom pitanju istorijskim korakom za Evropu i dokazom da su promene moguće, dodajući nismo osuđeni na nemoć.

Kako izveštava Rojters, Savet Evrope, organizacija sa ciljem da pospešuje ljudska prava, demokratiju i vladavinu prava na evropskom kontinentu, reagovala je na donošenje Uredbe o povratku kritikujući konept centara za zadržavanje kao i druge mehanizme deportacije stranih državljana u treće zemlje. U pismima upućenim Austriji, Danskoj, Nemačkoj, Grčkoj i Holandiji, predloženo je uspostavljanje četiri „zaštitna mehanizma”.

Međutim, trebalo bi imati u vidu da ovakvi predlozi Saveta Evrope nemaju pravno obavezujuću snagu.

Donošenje Uredbe o povratku je direktna posledica promene struje u Parlamentu u korist stranaka desnice, što je očekivano s obzirom na rezultate evropskih izbora 2024. godine.

Imajući to u vidu, čini se da slika Evropskog parlamenta gde se sa jedne strane čuje Send them back od poslanika desnih partija, a sa druge Shame on you od poslanika levice, predstavlja samo prvu u nizu ovakvih polarizovanih odlučivanja koja Evropi predstoje.

Predsednica Evropskog parlamenta Roberta Mecola je kritikovala upravo ovo ponašanje evropskih poslanika nakon usvajanja uredbe i naglasila da agresivno skandiranje ne odražava sliku ove institucije, Evrope i građana koje svi mi predstavljamo. Njena izjava dodatno postavlja pitanje – da li ovo glasanje oslikava zapravo novu, promenjenu sliku Evrope i njenog javnog mnjenja?

 Autorka: Mila Krstajić