foto: © European Union, 2024 / EC, Photo: Xavier Lejeune / CC BY 4.0

Otkako su Aljbin Kurti i Pokret Samoopredeljenje došli na vlast 2020. godine, ključni principi njihove političke platforme bili su: socijaldemokratija, građanska država i vladavina prava. Kako je vreme prolazilo i kako je Kurti tri puta biran za premijera, insistiranje na tim principima postajalo je sve izraženije jer je dobijao priliku da ostvari svoja politička obećanja. Istovremeno, Kurti je počeo da bude optuživan – prevashodno od strane srpske nevećinske zajednice na Kosovu, ali često i spolja – da je etnonacionalistički političar koji se krije iza liberalne i progresivne političke agende.  

Šta je Kurti zaista bio, presudiće istorija i političke nauke. Međutim, ovaj tekst argumentuje da je Kurti bliži profilu nacionaliste i populiste koji je iskoristio sav svoj politički legitimitet da liberalne principe usmeri protiv Srba na Kosovu i Metohiji i obračuna se sa jednom etničkom grupom. Tokom godina na vlasti (2020–2026), Kurti je propustio priliku da izgradi poverenje i u potpunosti integriše srpsku zajednicu; umesto toga, opredelio se za institucionalne pritiske i zaokruživanje suvereniteta kao prioritet, a nauštrb srpske zajednice.  

 Deo I: Pre dolaska na vlast 

 Tokom godina provedenih u opoziciji (2005–2020), Kurti je bio žestok protivnik Ahtisarijevog plana i drugih pravnih i ustavnih rešenja osmišljenih da obezbede multietnički karakter Kosova. U ranim danima svog političkog programa, Pokret Samoopredeljenje izričito je i oštro odbacio Ahtisarijev plan, a bili su i protiv ustava Kosova usvojenog 2008. godine a koji je predviđao multietničnost i podelu vlasti po modelu konsocijativne demokratije (power sharing). 

 Samoopredeljenje se snažno protivilo decentralizaciji Kosova i tome da srpski jezik bude službeni na nacionalnom nivou. Štaviše, pokret se protivio ranim sastancima na visokom nivou i tehničkim dijalozima između Prištine i Beograda, započetim 2011. i 2012. godine, tvrdeći da se razgovori vode bez transparentnosti i reciprociteta. Aktivisti su organizovali masovne skupove, nasilne ulične proteste u Prištini, i blokirali granične prelaze kako bi zaustavili trgovinu sa Srbijom, što je dovelo do velikih policijskih intervencija i hapšenja. Stranka je žestoko vodila kampanju protiv sporazuma poput Briselskog sporazuma iz 2013. godine, posebno protiv odredaba koje se odnose na autonomiju opština sa srpskom većinom, predstavljajući ih kao štetne po unitarni ustavni poredak Kosova. 

Nakon transformacije iz radikalnog opozicionog uličnog pokreta u dominantnu političku stranku pod vođstvom Aljbina Kurtija, priroda odnosa Samoopredeljenja prema procesu normalizacije pomerila se ka upravljanju državnim aparatom i međunarodnim pritiskom. Drugim rečima, nasilne akcije i antisistemski narativ su zvanično napušteni u političkom delovanju pokreta. Ipak, čini se da Samoopredeljenje nikada nije napustilo suštinski radikalan stav iz ranih dana opisan gore.   

Deo II: Pritisci na srpsku zajednicu 

Kurtijev prvi premijerski mandat 2020. godine bio je kratkog veka (manje od dva meseca), ali je postavio osnove odnosa sa srpskom zajednicom. Tokom tog kratkog mandata Kurti je uveo dva vodeća principa kada je reč o Srbima i Srbiji: 1) ignorisanje Srpske liste (SL) i 2) princip „reciprociteta“. Ta dva principa i danas su na snazi. 

Sistemski pritisci na srpsku zajednicu započeli su 2021. godine, kada je Kurti obezbedio dominantnu većinu u Skupštini Kosova. Administrativni, policijski i institucionalni pritisci na srpsku zajednicu počeli su registarskim tablicama, kada je vlada zabranila ulazak na Kosovo vozilima sa srpskim registarskim tablicama i uvela politiku nalepnica. Iste godine, Priština je počela da gradi trajne, utvrđene baze na severu Kosova za specijalne policijske jedinice koju čine ethnički Albanci, na zemljištu koje je većinski eksproprisano od lokalnih srpskih vlasnika. Deo eksproprijacija sud je poništio, ali je vlada tu odluku ignorisala. Time je drastično izmenjena lokalna bezbednosna dinamika, budući da su na tom području prethodno policijske poslove obavljali lokalni Srbi, u skladu sa Briselskim sporazumom iz 2013. godine. Baš na primeru srpke zajednice Kurtijeva vlada je pokazala da zakon i odluke sudova ipak nisu beskompromisan princip. 

Potom je 2022. godine situacija nastavila da eskalira. Usledio je dodatni talas akcija specijalne policije bez koordinacije sa komandirom Kosovske policije na severu, kao i naplata kazni kosovskim Srbima koji nisu želeli da registruju vozila sa kosovskim registarskim tablicama. Konsultacija prilikom policijskih akcija sa srpskim komandatom predstavlja obavezu Prištine iz Briselskog sporazuma (2013) koji je potpisan i ratifikovan dvotrećinskom većinom u kosovskoj skupštini kao međunarodni ugovor. Ova odredba je više puta ignorisana, a uloga sprskog komandanta za region sever obesmišljena. Kao odgovor na sve veće kazne koje je Priština uvodila za srpske tablice, Srpska lista, koju podržava Beograd, organizovala je potpuni bojkot. Preko 500 srpskih policajaca, sudija, gradonačelnika i državnih službenika kolektivno je napustilo kosovski institucionalni sistem, čime je zajednica ostala bez lokalne institucionalne zastupljenosti i bezbednosnog oslonca. Ovaj korak trebalo je da bude poruka i upozorenje za međunarodnu zajednicu, međutim, pokazao se kao ohrabrenje kosovskoj vladi da nastavi pritiske. 

Tokom 2023. godine policijska represija se nastavila. Mnogi Srbi na severu hapšeni su po različitim optužbama, a neki od njih i bez naloga tužioca, što je izazvalo zvaničnu reakciju EU. Ta hapšenja su u srpskoj zajednici doživljena kao zastrašivanje. Najnoviji primer ishitrenih poteza vlade bez sudske odluke jeste rušenje vikendica i hotela na jezeru Gazivode. Plaža koja je srušena finansirana je sredstvima EU 2013. godine. Iako je po zvaničnoj statistici na Kosovu 75% svih objekata nelegalno, ekspresno se ruše kuće i vikendice Srba, iako postupci pred sudovima još uvek traju. Ponovo se pokazuje da princip vladavine prava ne važi kada su prava srpske zajednice u fokusu, već samo kada zajednicu treba „kazniti“ ili poslati političku poruku.  

Desetine institucija koje funkcionišu po sistemu Srbije su nasilno zatvorene a njihovu zaposleni izbačeni iz prostorija u toku 2024. godine. Primeri domova zdravlja, opština, pošte i kulturnih i naučnih instituta bili su žrtve „vladavine prava“ i „ilegalnih institucija“, iako je za iste te institucije predviđena legalizacija u kosovskom sistemu kroz Zajednicu opština sa srpskom većinom (ZSO). ZSO, definisana u Briselskom sporazumu, zatim dodatnom sporazumu iz 2015. godine i Ohridskom sporazumu iz 2023. previđa obavezu Kosova da obezbedi teritorijalnu autonomiju za srpsku zajednicu i reši pitanje paralelnih institucija. Međunarodnopravna obaveza koju vlada Kosova izbegava godinama. Kršeći međunarodne ugovore i sporazume, pod izgovorom vladavine prava, umanjuju se i uskraćuju prava Srba na autonomiju i samoupravu. Na sličan način je uvedena i zabrana dinara koji se mahom koristio na severu Kosova i Metohije u većinski srpskim sredinama, pod opravdanjem strogog poštovanja ustava koji predviđa samo jednu valutu na celom Kosovu. 

Poštovanje ustava kao najvišeg pravnog akta jeste obaveza svih javnih institucija, međutim interesantno je kako baš Kurtijeva vlada izbegava da implementira znatan broj presuda sopstvenog ustavnog suda. Pa se tako na odluku o vlasništvu manastira Visoki Dečani nad 24 hektara zemljišta čekalo punih 8 godina, i to tek nakon velikog međunarodnog pritiska na vladu Kosova. Skupština u kojoj je Samoopredeljenje prošle godine uživalo apsolutnu većinu je uskratila ustavno pravno predstavniku Srpske liste da bude izabran za potpredsednika Skupštine, nakon čega je reagovao ustavni sud potvrđujući kršenje. Najskoriji primer je probijanje ustavnih rokova za konstituisanje Skupštine nakon parlamentarnih izbora. Dakle sijaset je primera kršenja ustava i zakona od strane tri vlade kojima je predsedavao Kurti. Većina slučajeva kršenja zapravo je bila na štetu srpske zajednice.  

Zaključak  

Dokazi izneti u ovoj analizi ukazuju na to da se Kurtijev diskurs o vladavini prava ne može razumeti samo kao neutralna posvećenost zakonitosti, institucionalnom poretku ili liberalnom demokratskom upravljanju. U praksi, isti taj jezik često je primenjivan selektivno i beskompromisno u odnosu na srpsku zajednicu, dok su šire političke odgovornosti – poput izgradnje poverenja, uključivanja, konsultacija i zaštite manjina – tretirane kao drugorazredne. To ne znači da je svaki potez vlade bio nelegitiman, niti da politički predstavnici srpske zajednice nisu imali sopstvenu odgovornost. Ipak, kumulativni obrazac ukazuje na to da je Kurti koristio jezik zakonitosti i suvereniteta kako bi opravdao politike koje su produbile nesigurnost među Srbima i suzile prostor za istinsku integraciju. 

Istovremeno, ovaj zaključak se ne može izvesti u vakuumu. Političko okruženje na severu Kosova oblikovano je optužbama za organizovani kriminal, paralelnim strukturama, uticajem Beograda i traumom koju su izazvali incidenti poput onog u Banjskoj. Ti činioci dali su Kurtijevoj vladi snažan argument da bezbednost i vladavina prava moraju biti odlučno uspostavljeni. Ipak, ključni problem nije da li kosovske institucije imaju pravo da sprovode zakon, već kako je to sprovođenje izvedeno i da li je doprinelo dugoročnoj stabilnosti. Kada se pravne mere primenjuju bez dovoljno političke osetljivosti, verodostojnog redosleda poteza ili suštinskog uključivanja pogođene zajednice, postoji rizik da ne budu doživljene kao nepristrasno upravljanje, već kao kolektivni pritisak. 

Stoga Kurtijev pristup otkriva napetost između liberalnih principa koji se formalno deklarišu i nacionalističko-populističkih instinkata koji se politički praktikuju. Stavljajući suverenitet, institucionalno nametanje i sukob sa srpskim političkim strukturama ispred izgradnje poverenja i postepene integracije, njegova vlada je propustila važnu i moguće jedinu priliku da pokaže da ustavni poredak Kosova može zaštititi Srbe ne samo kao građane pred zakonom, već i kao zajednicu čiji strahovi i specifičan politički položaj zaslužuju ozbiljnu pažnju. U tom smislu, vladavina prava postala je manje inkluzivan okvir za demokratsku konsolidaciju, a više pogodan instrument kojim je jačana politička kontrola nad srpskom zajednicom. 

Autor: Miloš Pavković