foto: Vlada Cvetković

Ova država je već odavno na pomoćnim apartima. Fatherland doživljava ovih dana potpuni krah na svakom mogućem nivou, samo što to propaganda za sada još uvek vešto krije od svesrpske populacije, ali brana pod bujicom gneva i očaja počinje polako da puca. Rupe se krpe, zapušavaju se otvori, lepe se otpali delovi, ali je ovaj stihijski kolaps, koji je studentska pobuna pre skoro četiri meseca izazvala, u svojoj završnoj fazi.

Svi imaju visoka očekivanja od 15. marta u Beogradu. Potrebna je kristalna kugla i poznavanje astralnih i drevnih veština, da bi moglo da se nasluti šta će se tog dana zaista dogoditi, te da li će – cinično da se izrazim – osvanuti 16. mart i da li će taj dan biti konačno jedna renesansa našeg društva.

No, fakti sa terena govore da će Veliko Finale biti odigrano u veoma opasnoj atmosferi. Gospodar (čitaj: predsednik Srbije Aleksandar Vučić) sa Andrićevog venca dovlači u Pionirski park oko svoje kule sve sile iz svakojakih rupčaga i jazbina, podzemnih tunela i nadzemnih pećina. Probuđeni su svi spavači koji sada rovare po terenu, puštaju crviće sumnje, ubacuju nedoumice i kolebanja u mase. Po televizijama nacionalnih frekvencija defiluju raznorazne psihopate, serijske i masovne ubice, silovatelji i ratni zločinci, secikese i muljatori, koji pronose reč Glavnog Volšebnika i ubeđuju zombificirane mase da još jednom ustanu i daju mu podršku. Po naslovnim stranama dnevnih hartijetina drže se lica mladih ljudi, njihovih prijatelja i porodica, kao na poternicama, kako bi na taj način poslali sublimiranu poruku svima onima koji se budu usudili da se usprotive ovom carstvu mraka u kojem počivamo već skoro trinaest godina.

Naprednjački inferno postaje sve transparentiji u svojoj silovitosti i namerama da udavi poslednje trzaje za slobodnom rečju i mišlju. Ljudi se zanose – razumljivo je to – da će policijske snage baciti štitove i šlemove i preći na stranu naroda, ali to se nikada neće desiti. Ne zbog toga što oni previše vole našeg namučenog i u pojam razvaljenog predsednika Srbije, već zbog toga što su oni naučeni, bez pardona, da moraju, po svaku cenu, da brane institucije države. Pahuljice iz kruga dvojke će graknuti kako to nije po Ustavu, ali o kakvom mi Ustavu pričamo kada već godinama imamo, što bi Teofil Pančić rekao, na vlasti političko krilo organizovanog kriminala? Zašto bi policijske snage bile imune na takvu vrstu uticaja? Policija, samo da dobije direktivu, tukla bi i ne bi prestajala, pendreci bi lupali po kolenima i kičmama k'o u Miloševićevo vreme.

Sa druge strane, naša koza nostra na vlasti ima i kakvu-takvu podršku iz sveta. Da li to bio Vašington, Brisel, Peking ili pak Moskva, nije bitno, svi oni na ovaj ili onaj način posmatraju kako je goloruki narod ustao protiv stoglave aždaje, i, pravo da vam kažem, baš ih briga. Dokle god njihov najodaniji podanik bude mogao da izvršava zadatke za koje je sve ovo vreme i održavan na vlasti, oni se uopće neće mešati u unutrašnje stvari ovog kazamata. I ne moraju, samo bi trebalo i mi ovde da shvatimo da taj tobože demokratski i civilizovani svet Srbijatriju posmatra i koristi kao neokolonijalnu rupčagu, a ne kao neku zemljicu kojoj je potrebno progresivnosti i pluralizma.

A sada ozbiljno – kao da smo se do sada, jelte, samo šalili – ova hidra neće pasti tako lako. Kraj joj jeste blizu, ali on može da traje poprilično dugo. Hidra može čak i da mutira, da menja oblik, formu, pa čak i svoju suštinu, na sve je sprema, samo da ostane na gvozdenom prestolu. I tu se sada uopšte više ne radi o jednom čoveku, pa da kažeš da je njegovoj autokratiji došao kraj. Ne, u ovoj horor show priči ima mnogo malih vučića koji su narasli u prave zveri.

Predsednik Vučić i družina oko njega – istraživačke priče to dokazuju – poprilično je duboko zagazila u vode iz kojih se teško izlazi. Možda bi neko od njih i izašao odavno iz svega toga, ali ne može, jer postoji ona stara izreka: „Dinar da uđeš, dva dinara da izađeš“, samo što je ovde taj iznos hiljadostruko veći. Dogovori sa inostranim strukturama, kojima je bitan samo protok i uvećanje krupnog kapitala, zajedno sa crnotržišnim, belosvestkim mufljuzima koji ovo podneblje koriste za prevoz oružja, narkotika i belog roblja – ne mogu tek tako da se prekinu.

Sve ovo napisano nije ni delić onoga što se nakupilo za ovih trinaest godina njihove strahovlade, a sada poput gnoja probija tokom ova četiri meseca. Ovo je samo jedna kap u ovom okeanu krvi. Njihove ruke su krvave još od Vukovara i Srebrenice, preko ubistava novinara, političara i premijera, pa sve do pada nadstrešnice u Novom Sadu.

Dug put smo prešli, a očigledno je došlo vreme da se svode računi. Došli su dani kada je potrebno jednom za svagda da se obračuna i završi sa neoradikalskom kugom. Koliko god delovali moćnije, oni nemaju ono što ovaj silni narod po ulicama Srbije ima – a to je duša. Njihova srca su tamna, a mozgove je nahvatala korozija zla. Da li će 15. mart biti Dan D ili ne, to uopšte nije bitno, njihovo vreme je završeno. Neko mora samo da dođe i da isključi aparate. I onda – fajront.

Autor: Nikola Krstić, novinar