foto: Office of the Prime Minister of the Republic of Kosovo

Izgleda da se kraj političke i institucionalne krize na prostoru Kosova* i dalje ne nazire. Posle naizgled uspešno ponovljenog izbornog procesa, koji je trebalo da doprinese stabilizaciji političkih prilika i povratku u institucionalno funkcionisanje, usledio je neočekivan potez predsednice Vjose Osmani.

Ona je odlučila da raspusti tek izabranu skupštinu, čime je politička kriza praktično vraćena na početak. U takvom ambijentu, teško je sa sigurnošću zaključiti koji su stvarni motivi i ciljevi aktera koji oblikuju ovakvu situaciju u kosovskom političkom životu. S jedne strane govori se o tome da ova kriza odgovara Kurtiju koji sam sebi podržava mandat u tehničkom funkcionisanju, sa nepromenjenim ingirencijama.

S druge strane, u javnosti se sve češće spekuliše o narušenim odnosima između Kurtija i predsednice Osmani. Kao jedan od ključnih razloga za takve tvrdnje navodi se činjenica da pokret Samoopredeljenje nije kandidovao Osmani za novi predsednički mandat, već su kao potencijalne kandidate istakli Gljauk Konjufca i Fatmire Kolčaku. Uzimajući u obzir da se predsednik bira u parlamentu, Osmani je, posegnula za mogućnošću da dekretom raspusti parlament. Kao zvanično obrazloženje navela je konsultacije sa pravnim stručnjacima i činjenicu da nije bilo potrebnog kvoruma za nesmetan rad parlamenta, kao i da novi predsednik nije izabran najkasnije 30 dana pre isteka mandata aktuelnog predsednika. Ipak, mnogi ovaj potez vide i kao politički instrument kojim se vrši pritisak na parlamentarne aktere ili pokušava uticati na budući raspored političke moći. Institucionalni vrtlog upotpunjen je odlukom Ustavnog suda po kojoj je ocenjeno da dekret koji je donela Osmani nema pravno dejstvo i Skupštini je dat rok od 34 dana da izabere novog predsednika Kosova.

Uz to, u fokus regionalne javnosti, kada je u pitanju Kosovo, dospela je i primena Zakona o strancima i Zakona o vozilima, zbog otvoranja niz političkih i pravnih dilema. Upravo ovi propisi tumačeni su kao vid dodatnog pritiska na srpsku zajednicu, sa ciljem da se u potpunosti integriše u pravni sistem kosovskih institucija, pre svega kroz prihvatanje ličnih dokumenata i registarskih oznaka koje izdaje Priština.

U poslednjem trenutku pronađeno je kompromisno rešenje koje je imalo za cilj da ublaži posledice po srpsku nacionalnu grupaciju, koja bi kao najveća nealbanska etnička zajednica bila najviše pogođena. Prema tom dogovoru, Srbima je omogućen dodatni rok od tri meseca za pribavljanje potrebne dokumentacije, čime je izbegnuta nagla primena sankcija i ostavljen prostor za prilagođavanje novim pravilima. Istaknuto je da će im se omogućiti ubrzana procedura kako bi u datom roku završili čitav proces. Ostaje da se vidi na koji način će to funkcionisati u praksi. Takođe, onima koji su zaposleni ili se nalaze u procesu obrazovanja omogućeno je izdavanje privremenih dozvola za boravak u trajanju od godinu dana, što predstavlja svojevrsni prelazni mehanizam i pokušaj da se očuva svakodnevno funkcionisanje ljudi. Ovakva vrsta kompromisa rezultat je razgovora koji su imali Kurti i specijalni izaslanik Evropske unije za dijalog Beograda i Prištine Sorensen.

Primetno je da je prisustvo međunarodnih aktera, a pre svega Evropska unija, koja je direktno uključena i politički odgovorna za dalji tok odnosa između Beograda i Prištine, bilo od presudnog značaja za sprečavanje eskalacije tenzija između albanske i srpske zajednice na prostoru Kosova. Zbog toga otvara se ključno pitanje, a to je da li pregovori mogu biti pokrenuti sa mrtve tačke u kojoj se nalaze već godinama. Iako su očekivanja često visoka, konkretni pomaci su retki i najčešće ograničeni na tehnička ili humanitarna pitanja.

Jedan od takvih pomaka zabeležen je krajem januara, kada je konačno sazvana Zajednička komisija za nestala lica, čije je formiranje bilo predviđeno još 2023. godine u okviru ranijih dogovora. Opšti utisak ostaje da unutrašnji politički izazovi sa kojima se suočavaju i Srbija i Kosovo, u kombinaciji sa turbulentnim međunarodnim okolnostima, značajno ograničavaju kapacitet obe strane da se u potpunosti posvete pregovaračkom procesu. Političke tenzije, izborni ciklusi, kao i potreba za očuvanjem unutrašnje stabilnosti često imaju prioritet u odnosu na dijalog, koji zahteva dugoročnu posvećenost i spremnost na kompromis.

Takođe, jasno je da Evropska unija neće dozvoliti dodatno podizanje tenzija na evropskom kontinentu u trenutku kada već postoji jedan veliki bezbednosni problem u vidu rata u Ukrajini, dok se u neposrednoj blizini odvijaju i drugi konflikti koji dodatno opterećuju međunarodne odnose. U takvom kontekstu, stabilnost Zapadnog Balkana postaje još važnija, pa EU koristi svoje političke, diplomatske i ekonomske mehanizme kako bi utiče na obe strane da izbegnu jednostrane poteze i prihvate određeni nivo kompromisa. To se jasno moglo videti i na primeru pomenutih kosovskih zakona koji su počeli da se primenjuju 15. marta.

Međutim, za istinski iskorak unapred nije dovoljno oslanjati se na privremene i kompromisne mere koje samo odlažu rešavanje suštinskih problema. Neophodno je ponuditi konkretno, održivo i dugoročno rešenje za konačni status Kosova. U ovom trenutku, čini se da takva inicijativa izostaje, pre svega zbog preokupiranosti Evropske unije sopstvenim unutrašnjim i geopolitičkim krizama. Zbog toga dijalog Beograda i Prištine ostaje u stanju svojevrsne stagnacije, održava se na minimalnom nivou, bez jasne političke volje i energije za odlučujući korak ka trajnom rešenju.

Čini se da takvo stanje u velikoj meri odgovara i Srbija i Kosovo, jer obe strane uspevaju da u domaćim javnostima održe narativ prema kojem je odgovornost za zastoj u dijalogu pre svega na onoj drugoj strani. Na taj način politički akteri grade sliku sopstvene konstruktivnosti, ističući da su učinili sve „što je u njihovoj moći“, dok se istovremeno izbegava suočavanje sa složenim i često nepopularnim kompromisima koji bi bili neophodni za stvarni napredak. Takva retorika, iako politički korisna na unutrašnjem planu, dugoročno dodatno učvršćuje postojeće podele i otežava prostor za suštinski dijalog.

Povremeno se dešavaju određene, pre svega kozmetičke promene, koje imaju za cilj da se i u međunarodnoj javnosti očuva utisak aktivnog učešća u pregovaračkom procesu. Ovi potezi često dolaze u trenucima pojačanog spoljnog pritiska, kada je potrebno demonstrirati spremnost na saradnju, bez ulaska u dublje i politički osetljivije reforme ili dogovore. Na taj način se održava minimum kredibiliteta u odnosima sa međunarodnim partnerima, pre svega sa Evropskom unijom. Upravo kroz prizmu takvog delovanja može se posmatrati i poslednja Kurtijevu odluku da za novog pregovarača albanske strane imenuje svog doskorašnjeg savetnika Zulfaja.

Može se zaključiti da postoji čitav niz prepreka koje u ovom trenutku utiču na stagnaciju pregovora i da je veoma nezahvalno davati precizne prognoze o tome kada bi one mogle biti prevaziđene. Upravo zbog toga je od ključne važnosti da postoji iskrena i dosledna namera svih strana da se dođe do konkretnog i održivog dogovora. Takav dogovor ne bi smeo da ostane na nivou formalnih sporazuma, već bi morao da se odrazi na podizanje kvaliteta svakodnevnog života svih stanovnika Kosova, bez obzira na njihovu etničku pripadnost.

 Ono što uliva određenu dozu optimizma jeste proces evropskih integracija, kojem je Srbija strateški okrenuta. Evropska unija je u više navrata jasno stavila do znanja da će napredak u pregovorima o članstvu biti uslovljen normalizacijom odnosa sa Prištinom. Posebno se to odnosi na Poglavlje 35, koje u slučaju Srbije ima specifičnu težinu jer se direktno odnosi na pitanje Kosova i prati sprovođenje postignutih sporazuma u okviru dijaloga. To ujedno nameće potrebu da Srbija u narednom periodu zauzme proaktivniji pristup, ali i da Evropska unija intenzivira svoju ulogu posrednika, ne samo kroz facilitaciju dijaloga već i kroz jasnije definisanje krajnjih ciljeva i rokova. Iskustvo Kipra, koji je postao član EU uprkos nerešenom teritorijalnom pitanju, predstavlja važnu pouku za Brisel. Zbog toga je sve izvesnije da Evropska unija neće ponoviti sličan scenario, već će insistirati na tome da se pre eventualnog članstva reše ključna otvorena pitanja. U tom kontekstu, jasno je da postoje mehanizmi i interesi koji bi u određenom trenutku mogli pokrenuti proces sa mrtve tačke.

Autor: Nikola Perišić

*Ovaj natpis ne prejudicira status Kosova i u skladu je sa rezolucijom 1244 i mišljenjem MSP-a o kosovskoj deklaraciji o nezavisnosti