foto: biepag.eu

Šesnaest meseci, tri parlamentarna izbora i ista politička slagalica koja se, čini se, ne može sklopiti. Dok se Kosovo*[1] priprema za nov krug pregovora o formiranju vlasti, u javnosti sve glasnije odzvanja pitanje da li ponavljanje izbora uopšte može da proizvede ono što je demokratiji suštinski potrebno – funkcionalnu vladu i poverenje građana da njihov glas nešto menja. O tome da li je ovo kriza ustavnog dizajna, političke kulture ili nešto dublje, razgovarali smo sa Donikom Emini, istraživačicom Univerziteta u Gracu.

Progovori o pregovorima: Kosovo je u roku od šesnaest meseci je tri puta održalo parlamentarne izbore, a ishod je svaki put bio isti. Da li su ti izbori uopšte nešto promenili ili su samo iznova potvrdili isti ćorsokak?

Donika Emini: Izbori su potvrdili da centralni problem Kosova više nije izborna utakmica, već formiranje koalicije. Tri ciklusa parlamentarnih izbora proizvela su gotovo istu političku aritmetiku: Samoopredeljenje (LVV) je ostalo najjača politička snaga, ali bez većine potrebne da vlada samostalno, dok je opozicija ostala previše fragmentisana da bi ponudila jasnu alternativu. U tom smislu, Kosovo se vratilo istoj koalicionoj slagalici koja se pojavila nakon februarskih izbora 2025. godine.

Ipak, reći da se „ništa nije promenilo" značilo bi potceniti posledice ovog ciklusa. Politička aritmetika je ostala u velikoj meri nepromenjena, ali su se troškovi gomilali. Kosovo je potrošilo oko 25 miliona evra na tri izborna kruga, doživelo produženu institucionalnu paralizu, odložilo ključne reforme i dovelo u pitanje gubitak važnih sredstava u okviru Plana rasta EU. Možda najvažnije od svega, učešće građana je značajno opalo, sa izlaznošću koja je pala za više od deset procentnih poena između decembra 2025. i juna 2026. godine.

Šira poruka jeste da izbori ne mogu zameniti politički kompromis. Ustavni sistem Kosova je osmišljen oko koalicione politike i zahteva od stranaka da pregovaraju. Umesto toga, politički akteri su izbore iznova koristili kao način da izbegnu teške kompromise. Svaki izborni proces je stoga iznova proizvodio isti suštinski problem, ali uz veću institucionalnu, finansijusku i demokratsku cenu.

POP: Izlaznost je na junskim izborima pala na rekordno nizak nivo, ispod 37%? Pisali ste da to nije puki „zamor  birača“, već nešto „daleko korozivnije“. Šta pod tim podrazumevate? Da li Kosovo ulazi u krizu legitimiteta samog izbornog sistema?

DE: Razlikovala bih zamor birača od jednog dubljeg oblika otuđenja. Zamor znači da su građani umorni od učestalih izbora, ali i dalje veruju da izbori nešto znače i da njihovo učešće može uticati na politički ishod. Ono što vidimo na Kosovu je zabrinjavajuće: sve je rasprostranjenija percepcija da izbori nisu u stanju da proizvedu funkcionalne institucije.

Najvažniji pokazatelj nije samo to što je izlaznost pala, već to što se birači nisu u značajnoj meri okrenuli nekoj drugoj političkoj opciji. LVV je izgubio podršku između decembra i juna, ali dobici opozicije ne objašnjavaju u potpunosti te gubitke. To ukazuje na to da značajan broj ranijih birača LVV-a nije promenio stranku već je jednostavno odlučio da ne izađe na izbore.

Ta razlika je bitna. Proceduralno, demokratija na Kosovu ostaje otporna. Izbori su organizovani, rezultati su prihvaćeni, i nijedan značajniji politički akter nije pokušao da zaobiđe ustavni proces. Problem nije u tome što građani odbacuju izbore kao demokratski mehanizam. Problem je u tome što slabi poverenje da izbori zaista proizvode vlade sposobne da funkcionišu.

Drugim rečima, Kosovo se ne suočava sa krizom izbornog integriteta, već sa krizom demokratske delotvornosti. Glasački listići i dalje „rade“. Ono što građani sve više dovode u pitanje jeste da li ti glasački listići proizvode smisleni politički ishod.

POP: Tvrdili ste da Ustav Kosova nije osmišljen za politiku tipa „pobednik nosi sve". Potrebno je 61 glas za formiranje vlade i 80 za izbor predsednika. Da li je problem u samom ustavnom dizajnu, ili u tome što politički akteri odbijaju da poštuju logiku kompromisa koju taj dizajn pretpostavlja?

DE: Problem je manje u samom ustavnom dizajnu, a više u političkoj kulturi koja ga okružuje. Ustavni okvir Kosova pretpostavlja koalicionu politiku. Za formiranje vlade potrebna je parlamentarna većina, dok izbor predsednika zahteva širi konsenzus, sa potrebnih 80 poslanika u prva dva kruga glasanja. Ovi pragovi su osmišljeni upravo da bi se sprečilo da jedan politički akter dominira čitavim institucionalnim sistemom bez šireg dogovora.

Izazov je u tome što su se politička očekivanja na Kosovu promenila nakon 2021. godine. Ubedljiva pobeda Samoopredeljenja stvorila je izuzetnu situaciju u kojoj je jedna stranka vladala s udobnom većinom, dok je istovremeno držala predsedništvo, premijersku funkciju i mesto predsednika Skupštine. To iskustvo je postepeno počelo da se tretira kao norma, iako je istorijski gledano fragmentisani partijski sistem Kosova zahtevao izgradnju koalicija.

Kada se politička aritmetika nakon 2025. godine vratila bliže svom uobičajenom obrascu, logika sistema je zahtevala pregovore i kompromis. Umesto toga, politički akteri su nastavili da deluju u skladu sa očekivanjima većinskog sistema. LVV je nastojao da reprodukuje uslove iz 2021. godine, dok su se opozicione stranke često oslanjale prvenstveno na proceduralnu opstrukciju, umesto da ponude sveobuhvatnu alternativu.

Izazov, dakle, nije jednostavno menjanje ustavnih pragova. Reč je o prepoznavanju da ustav zahteva političku kulturu pogađanja. Izgradnja koalicija nije slabost niti ustupak – to je normalno funkcionisanje pluralističke parlamentarne demokratije.

POP: Vaša centralna teza je da svaki ozbiljan dogovor mora istovremeno rešiti pitanje vlade, predsednika Skupštine i predsednika države – a ne jedno po jedno. Zašto je to politički toliko teško, i da li neki presedan u regionu nudi model koji bi mogao da funkcioniše?

DE: Poteškoća proizlazi iz tretiranja tri međusobno povezana institucionalna pitanja kao odvojenih pregovora. Iskustvo Kosova od februara 2025. pokazalo je da takvo sekvenciranje ne funkcioniše. Izbor predsednika Skupštine, formiranje vlade i izbor predsednika države nisu nezavisni procesi, oni su delovi istog političkog dogovora.

Nakon februarskih izbora 2025. godine, fokus je najpre bio na predsedniku Skupštine. Usledili su meseci ćorsokaka, sa ponovljenim neuspelim glasanjima, pre nego što je kompromisni kandidat konačno okončao zastoj. Ali ta epizoda je otkrila širi problem: ako je obezbeđivanje podrške za predsednika Skupštine već zahtevalo politički kompromis, formiranje stabilne vlade bez takvog dogovora bilo je još manje realno.

Isti obrazac se ponovio oko pitanja predsednika države. Nakon decembarskih izbora 2025. godine, LVV je formirao vladu, ali je odložio rešavanje predsedničkog pitanja. Pretpostavka je, čini se, bila da će opozicione stranke na kraju podržati predsedničkog kandidata, a da za to neće dobiti širi politički dogovor zauzvrat. Opozicija je predsedništvo videla kao svoj glavni pregovarački instrument i odbila je da ga odvoji od šireg pitanja podele vlasti.

Ne mislim da postoji jednostavan regionalni model koji Kosovo može da preslika. Institucionalna konfiguracija zemlje prilično je specifična. Pouka, umesto toga, dolazi iz sopstvenog iskustva Kosova: pokušaji da se institucije rešavaju jedna po jedna već su propali. Trajan dogovor zahteva da se predsedništvo, vlada i parlamentarno rukovodstvo tretiraju kao jedan sveobuhvatan politički dogovor.

POP: Napisali ste da Kurti „nije blefirao, ali je preterao u proceni sopstvenih aduta“ uoči junskih izbora. Šta je tačno pogrešno procenio? Da li je precenio sopstvenu izbornu bazu, potcenio opoziciju, ili jednostavno pogrešno očitao trenutak?

DE: Mislim da je glavni pogrešan proračun bio precenjivanje maksimuma podrške koju LVV može da dostigne, u kombinaciji sa pogrešnim tumačenjem toga kako birači ocenjuju vladajuće stranke nakon nekoliko godina na vlasti.

Kurtijev cilj da dostigne oko 60 odsto nije bio samo predizborna retorika. On je odražavao stvarnu strategiju: obezbediti toliko snažan mandat da LVV može da vlada bez oslanjanja na opozicione stranke. Stranka je mobilisala značajne prednosti dostupne stranci na vlasti, uključujući kontrolu nad tehničkom vladom, socijalne mere uvedene pre izbora i napore da se poveća učešće dijaspore.

Problem je bio u tome što se politički kontekst promenio. Prvobitna privlačnost LVV-a bila je izgrađena na osporavanju prethodnog političkog establišmenta i predstavljanju sebe kao alternative onome što je Kurti opisivao kao „dvadeset izgubljenih godina". Ali nakon nekoliko godina na vlasti, birači su sve više ocenjivali LVV ne u odnosu na njegove prethodnike, već u odnosu na sopstveni učinak i obećanja.

Važno je napomenuti da ovo prvenstveno nije bila priča o uspehu opozicije. Opozicija je ostvarila dobitke, ali ne dovoljne da objasne gubitke LVV-a. Čini se da je značajan deo ranije podrške LVV-u postao neangažovan, umesto da je prešao na neku drugu stranku.

Dakle, pogrešan proračun nije nužno bio potcenjivanje opozicije. Bila je to pretpostavka da uspešan opozicioni pokret automatski može da proširi svoju podršku jednom kada dođe na vlast. Vladanje menja odnos između stranke i njenih birača. Standardi odgovornosti postaju drugačiji.

POP: Samoopredeljenje je godinama bilo autsajder koji je sistem pozivao na odgovornost. Sada je ono sistem. Kako ta transformacija menja dinamiku odgovornosti? Da li LVV ima kapacitet za samokritiku, ili je njegova politička kultura i dalje previše ukorenjena u opozicionom identitetu?

DE: Ovo je jedno od centralnih pitanja s kojima se Samoopredeljenje danas suočava. Politički identitet stranke izgrađen je oko osporavanja ustaljenog sistema i pozivanja prethodnih vlada na odgovornost. Taj identitet bio je izuzetno delotvoran u opoziciji, gde je svaki tuđi neuspeh učvršćivao argument za promenu. Vladanje zahteva drugačiju političku kulturu.

Kada jednom stranka postane dominantan akter na vlasti, mehanizam odgovornosti se menja. Građani se više ne pitaju prevashodno ko je izazvao ranije probleme – oni se pitaju šta je sadašnja vlada ostvarila. Junski izbori odražavali su upravo taj prelaz. LVV je ostao najjača politička snaga, ali je sve više ocenjivan na osnovu sopstvenog učinka, a ne kritike prethodnih vlada.

Izazov je u tome što je odgovor LVV-a na promenjeno okruženje, čini se, ostao ukorenjen u njegovoj opozicionoj logici. Umesto prilagođavanja ka izgradnji koalicija i institucionalnom kompromisu, stranka je nastavila da traži snažniji izborni mandat koji bi joj omogućio da vlada bez ograničenja.

To ne znači da LVV nije sposoban za prilagođavanje. Političke stranke često prolaze kroz teške tranzicije prilikom prelaska iz opozicije u vlast. Ključni test je, međutim, da li stranka izborne neuspehe tumači kao signal da prilagodi svoj pristup vladanju, ili jednostavno kao razlog da pojača istu strategiju.

Šire pitanje prevazilazi LVV. Politički sistem Kosova zahteva da svi značajni akteri pređu s politike stalne konfrontacije na politiku pregovaranja. Bez tog pomaka, ponovljeni izbori nastaviće da reprodukuju iste institucionalne tenzije.

POP: Koji je koalicioni scenario realno moguć: dogovor VV–LDK sa Osmanijem/Osmani kao predsedničkim kandidatom, ili neki oblik aranžmana VV–PDK sposoban da obezbedi 80 glasova za predsednika? Šta bi svaka strana morala da žrtvuje?

DE: Numerički gledano, aranžman VV–PDK predstavlja najjednostavnije rešenje. Zajedno, dve stranke bi imale dovoljno parlamentarne podrške, uključujući predstavnike manjina, da reše i pitanje formiranja vlade i predsedničko pitanje. Sa institucionalnog stanovišta, to bi obezbedilo najstabilniju aritmetiku.

Politički gledano, međutim, ovo je istovremeno i najteža opcija. Rivalstvo između LVV-a i PDK-a nije samo pitanje razlika u politikama – ono je postalo jedna od ključnih podela u posleratnom, odnosno postnezavisnom političkom pejzažu Kosova. Obe stranke su značajan deo svog identiteta izgradile upravo u suprotstavljanju jedna drugoj. Za birače LVV-a, PDK predstavlja veliki deo političkog establišmenta koji je ova stranka i osnovana da osporava. Za PDK, ulazak u vladu sa LVV-om zahtevao bi veliko strateško prilagođavanje nakon godina nadmetanja sa Kurtijevim pokretom.

Aranžman VV–LDK je stoga politički verovatniji, iako nosi sopstvene izazove. Centralno pitanje jeste predsedništvo i uloga Vjose Osmani. Svaki dogovor između LVV-a i LDK-a morao bi eksplicitno da reši predsedničko pitanje, umesto da ga odlaže. Iskustvo poslednjih šesnaest meseci pokazalo je da formiranje vlade bez dogovora o predsedništvu stvara nestabilnost, umesto da je rešava.

Za LVV, žrtva bi bila prihvatanje činjenice da izborna dominacija ne znači i potpunu institucionalnu kontrolu, te da koaliciona politika zahteva podelu vlasti. Za LDK i Osmani, žrtva bi bila prihvatanje vlade koju predvodi stranka kojoj su se donedavno protivili, kao i pregovaranje političkog aranžmana sa nekadašnjim saveznikom koji je postao konkurent.

Najrealniji dogovor nije nužno onaj sa najlakšom aritmetikom, već onaj u kome su stranke spremne da prihvate političku cenu kompromisa. Upravo taj element je nedostajao tokom cele ove krize.

POP: Ako ni ovog puta ne bude postignut dogovor i Kosovo krene ka četvrtim izborima, kakva bi bila konkretna institucionalna i demokratska cena? Da li govorimo o šteti koja se može popraviti, ili o nečemu trajnijem?

DE: Četvrti izbori bi produbili troškove koji su se već nagomilali, bez ikakve garancije da bi doneli drugačiji ishod. Neposredne posledice bile bi finansijske, institucionalne i evropske.

Finansijski, Kosovo bi dodalo nove troškove na već potrošenih oko 25 miliona evra na ponovljene izbore. Institucionalno, još jedan period tehničke vlade dodatno bi odložio reforme, budžetsko planiranje i sprovođenje obaveza u okviru Plana rasta EU. Što institucije duže ostanu paralisane, veći je rizik da Kosovo dodatno zaostane u procesu evropskih integracija.

Ipak, najzabrinjavajuća cena nije finansijska, već demokratska. Izlaznost je već značajno opala, ne zato što su građani odbacili demokratiju, već zato što sve više njih sumnja da izbori proizvode funkcionalne vlade. Ta razlika je važna. Izborne procedure Kosova ostaju u velikoj meri netaknute, ali poverenje u delotvornost tih procedura slabi.

Šteta je, dakle, delimično popravljiva, ali to zahteva politički učinak, a ne prosto još jedne izbore. Građanima je potreban dokaz da učešće proizvodi institucije sposobne da vladaju. Još jedan izborni ciklus bez kompromisa nosi rizik da učvrsti uverenje da izbori samo reprodukuju politički sukob, umesto da ga rešavaju.

Demokratska infrastruktura Kosova pokazala se otpornom. Veći rizik predstavlja postepeno erodiranje poverenja građana da demokratsko nadmetanje može da proizvede delotvornu vlast.

POP: EU je ukinula restriktivne mere prema Kosovu u decembru 2025. godine, nakon što su one koštale procenjenih 613 miliona evra. Da li je to bio preskup i prespor signal, i da li je EU iz tog iskustva izvukla neku pouku o tome kako da koristi uslovljavanje prema Prištini?

DE: Restriktivne mere EU prema Kosovu otvorile su važna pitanja o delotvornosti i vremenskom trenutku uslovljavanja. Uslovljavanje je neophodan instrument spoljne politike EU, ali njegov kredibilitet zavisi od toga da li se percipira kao pravedno, predvidivo i strateški delotvorno.

U slučaju Kosova, mere su stvorile značajne ekonomske i političke troškove, ali njihov uticaj na unutrašnje političke podsticaje bio je ograničen. Umesto da proizvedu brzu promenu ponašanja, one su postale deo unutrašnjih političkih narativa, pri čemu su ih različiti akteri koristili da učvrste postojeće pozicije.

Šira pouka jeste da uslovljavanje najbolje funkcioniše kada je povezano sa jasno definisanim ciljevima i praćeno kredibilnim putevima ka ispunjavanju uslova. Same kaznene mere često nisu dovoljne ukoliko unutrašnji akteri ne veruju da će promena ponašanja doneti smislenu političku korist.

EU takođe treba da prepozna unutrašnji politički kontekst u kome njeni instrumenti deluju. U visoko polarizovanim sredinama, spoljni pritisak ponekad može da učvrsti postojeće narative, umesto da podstakne kompromis. To ne znači napuštanje uslovljavanja, već njegovo činjenje strateškijim, ciljanijim i povezanim sa ostvarivim merilima.

Iskustvo Kosova pokazuje da je EU potrebna i doslednost i fleksibilnost: jasna očekivanja, ali i bolje razumevanje toga kako politički podsticaji funkcionišu na unutrašnjem planu.

POP: Sugerisali ste da bi Kosovo trebalo da otvori unutrašnju debatu o Zajednici srpskih opština pre povratka za pregovarački sto u Briselu. Zašto je taj redosled važan, i kako bi takva „unutrašnja debata" izgledala u praksi?

DE: Razlog zbog kog je unutrašnja debata neophodna jeste to što je Zajednica srpskih opština postala jedno od politički najosetljivijih pitanja na Kosovu, ali se o njoj uglavnom raspravljalo kao o spoljnoj obavezi, a ne kao o unutrašnjem političkom pitanju.

Pre povratka za pregovarački sto, Kosovu je potrebna zrelija unutrašnja rasprava o tome kakve je obaveze preuzelo, koje mehanizme zaštite poseduje i koji bi institucionalni model mogao biti u skladu sa ustavnim okvirom Kosova. Izbegavanje ovog pitanja ne uklanja obavezu – ono samo odlaže debatu, uz istovremeno povećanje političke cene.

Unutrašnja debata ne bi trebalo da znači unapredno prihvatanje bilo kog konkretnog modela. Ona bi trebalo da uključi političke stranke, institucije, civilno društvo, pravne stručnjake i pogođene zajednice, koji bi razmatrali praktične implikacije različitih opcija. Svrha bi bila da se rasprava pomeri od apstraktnih strahova i političkih parola ka konkretnim pitanjima o nadležnostima, odgovornosti i ustavnim mehanizmima zaštite.

Ovo je važno i zato što se održivi dogovori ne mogu sprovoditi isključivo pod međunarodnim pritiskom. Svaki aranžman zahteva unutrašnji legitimitet. Iskustvo Kosova tokom proteklih šesnaest meseci pokazuje da institucionalna rešenja ne mogu funkcionisati bez političkog vlasništva nad njima.

Izazov nije samo pregovaranje sa Srbijom ili odgovaranje na međunarodne zahteve. Reč je o izgradnji dovoljnog unutrašnjeg konsenzusa da teški dogovori mogu preživeti političke promene i ostati u skladu sa demokratskim razvojem Kosova.

Intervju priredila: Sabina Sali