foto: EU audiovisual service

Kada danas roditelj u Srbiji prijavi novorođenče preko sistema eBeba, zakaže pregled kod lekara putem elektronskog zdravstvenog sistema ili podnese zahtev za subvenciju bez odlaska na šalter, digitalna država pokazuje svoje najvidljivije lice. Poslovi za koje su nekada bili potrebni dani i fascikle pune dokumenata sada se završavaju sa nekoliko klikova. Digitalizacija javne uprave postala je jedan od najočitijih projekata modernizacije države.

Međutim, iza te efikasnosti nalazi se manje vidljivo pitanje: koje sve podatke o građanima država prikuplja, ko tim podacima upravlja i koliko građani zaista imaju kontrolu nad informacijama koje o njima postoje u državnim digitalnim registrima?

Podaci kao osnovno pravo

Evropska unija zaštitu podataka o ličnosti ne posmatra kao birokratsku proceduru, već kao jedno od osnovnih ljudskih prava. Član 8 Povelje Evropske unije o osnovnim pravima garantuje svakom građaninu pravo na zaštitu ličnih podataka, dok Opšta uredba o zaštiti podataka (GDPR), koja se primenjuje od 2018. godine, predstavlja najznačajniji regulatorni okvir u ovoj oblasti – čime je postavila visoke standarde za države članice i zemlje koje teže članstvu u EU. Prema objašnjenju Evropske komisije, građani imaju pravo da znaju ko obrađuje njihove podatke, u koju svrhu, koliko dugo ih čuva i kako mogu da ostvare kontrolu nad njima. GDPR počiva na principima zakonitosti, transparentnosti, minimizacije podataka i odgovornosti rukovaoca podacima.

U procesu pristupanja Evropskoj uniji Srbija je preuzela obavezu usklađivanja sa evropskim standardima zaštite podataka o ličnosti. Srbija je iste 2018. godine usvojila novi Zakon o zaštiti podataka o ličnosti, koji je velikim delom usklađen sa evropskim standardima. Time je napravljen važan korak ka harmonizaciji sa pravnim tekovinama EU. Međutim, kao što stručnjaci za zaštitu privatnosti često naglašavaju, usklađenost zakona ne znači automatski i usklađenost prakse.

Država podatke traži samo jednom

Jedan od temelja digitalne transformacije jeste princip „država traži samo jednom“. Ideja je jednostavna: građani više ne bi trebalo da budu kuriri između institucija, već organi vlasti međusobno razmenjuju podatke koji se već nalaze u službenim evidencijama.

U praksi to omogućava Sistem za razmenu podataka eZUP – preko kojeg državni organi međusobno pristupaju podacima iz različitih registara i baza. Kancelarija za IT i eUpravu navodi da sistem omogućava institucijama da vrše uvid, pribavljaju i razmenjuju podatke neophodne za vođenje upravnih postupaka. Ovakav model značajno ubrzava administraciju, a smanjuje birokratiju i troškove. Umesto da građani prikupljaju izvode, potvrde i uverenja, institucije međusobno razmenjuju podatke iz službenih evidencija.

Međutim, isti mehanizam otvara i pitanje transparentnosti. Svaka nova povezanost registara povećava i količinu podataka dostupnih državnom aparatu – a što je sistem efikasniji, to postaje važnije pitanje kontrole pristupa podacima.

Stoga danas kada prijavljujete novorođenče preko sistema eBeba ne nosite nijedan papirni dokument, jer su podaci već u državnim evidencijama. Za nekoliko minuta završava se postupak za koji su roditelji pre deset godina obilazili više šaltera. Međutim, dok je proces postao jednostavniji, postalo je teže odgovoriti na pitanje koliko državnih institucija tokom tog postupka pristupa podacima roditelja i podacima njihovog deteta.

Građani često ne znaju koje institucije imaju uvid u njihove podatke, kada im pristupaju i na osnovu kog pravnog osnova. Veći broj povezanih registara označava i veći rizik od neovlašćenog pristupa, grešaka ili zloupotreba. Upravo zato GDPR insistira na transparentnosti i odgovornosti. Građanin ne sme da izgubi pregled nad sopstvenim podacima samo zato što se državni aparat digitalizuje.

Najosetljiviji podaci

Digitalizacija nije stala na administrativnim uslugama. Elektronski zdravstveni kartoni danas sadrže ogromnu količinu osetljivih podataka – od dijagnoza i laboratorijskih analiza do terapija i istorije lečenja. Takvi podaci spadaju među najzaštićenije kategorije podataka o ličnosti.

U evropskom zakonodavstvu zdravstveni podaci spadaju u posebne kategorije podataka o ličnosti koje uživaju pojačanu zaštitu. Razlog je jednostavan: zloupotreba takvih informacija može imati ozbiljne posledice po privatnost, zapošljavanje, osiguranje ili društveni položaj pojedinca.

Istovremeno, digitalizacija zdravstva donosi nesporne koristi. Lekari brže dolaze do medicinske dokumentacije, smanjuje se mogućnost greške, a pacijenti lakše ostvaruju zdravstvena prava. Zato se dilema ne svodi na pitanje da li elektronski sistemi treba da postoje, već kako obezbediti da pristup podacima bude strogo kontrolisan i evidentiran.

S druge strane, možda nijedan primer u Srbiji nije izazvao toliko rasprava o zaštiti podataka kao sistem socijalnih karata, koji objedinjuje podatke iz različitih državnih evidencija radi preciznije procene prava na socijalnu pomoć. Država je ovaj model predstavila kao mehanizam za efikasnije usmeravanje pomoći onima kojima je najpotrebnija i sprečavanje zloupotreba.

Međutim, organizacije za zaštitu ljudskih prava upozorile su na moguće posledice. Amnesty International ocenio je da zakon omogućava obradu velikog broja kategorija podataka kroz centralizovani sistem i izrazio zabrinutost zbog potencijalne diskriminacije i isključivanja najugroženijih građana. Kritičari upozoravaju da automatizovana obrada podataka može dovesti do situacija u kojima građani ostaju bez određenih prava, a da pritom ne razumeju na koji način je odluka doneta. Posebno problematično postaje pitanje algoritamskog odlučivanja – situacije u kojima softver ili automatizovani sistemi imaju značajnu ulogu u proceni prava građana.

Ovo pitanje postaje posebno važno u eri veštačke inteligencije i algoritamskog odlučivanja, jer razvoj veštačke inteligencije dodatno komplikuje pitanje zaštite podataka o ličnosti. Savremeni AI sistemi funkcionišu upravo na velikim količinama podataka, uključujući i lične podatke građana. Evropska unija je zbog toga usvojila poseban regulatorni okvir za veštačku inteligenciju, zasnovan na proceni rizika po osnovna prava građana.

U kontekstu javne uprave, najveći izazov predstavlja takozvano algoritamsko odlučivanje. Ukoliko sistem procenjuje podobnost za određeno pravo, subvenciju ili socijalnu pomoć, građani moraju imati mogućnost da saznaju kako je odluka doneta i da ospore eventualnu grešku. Evropska stručna literatura već godinama upozorava da algoritamski sistemi mogu reprodukovati postojeće društvene nejednakosti, diskriminaciju ili greške sadržane u podacima na kojima su zasnovani. Zbog toga GDPR predviđa dodatne garancije da ne budu predmet odluke zasnovane isključivo na automatizovanoj obradi podataka kada takva odluka proizvodi značajne pravne posledice. Osnovni princip glasi da tehnologija može pomagati u odlučivanju, ali ne sme eliminisati ljudsku odgovornost.

Kada lice postaje lozinka

Posebno osetljivo pitanje predstavljaju biometrijski podaci. Fotografije lica, otisci prstiju, skenovi zenice i drugi identifikacioni elementi danas su sastavni deo savremenih identifikacionih sistema.

Protivnici upozoravaju da jednom kompromitovan biometrijski podatak ne može biti promenjen kao lozinka ili broj kartice. Zbog toga Evropska unija biometrijske podatke svrstava među posebno zaštićene kategorije ličnih podataka, a njeni standardi zahtevaju strogu procenu opravdanosti, proporcionalnosti i bezbednosti svake obrade takvih podataka. Poslednjih godina u Srbiji su se vodile brojne javne rasprave o upotrebi sistema video-nadzora i tehnologija za prepoznavanje lica jer se pokazalo da pitanje video-nadzora više nije samo bezbednosno pitanje, već pitanje granice između javne bezbednosti i prava na privatnost. Stručnjaci za zaštitu privatnosti upozoravaju da bi široka primena takvih sistema bez jasnih zakonskih ograničenja mogla da dovede do masovnog nadzora građana.

S druge strane, zagovornici biometrijskih tehnologija ističu da one mogu doprineti bezbednosti i efikasnijem radu institucija. Upravo zato se pitanje ne svodi na tehnologiju samu po sebi, već na jasna pravila, nezavisan nadzor i mogućnost građana da znaju kada se njihovi podaci obrađuju.

Gde je građanin u digitalnoj državi?

Ključno pitanje nije da li država sme da obrađuje podatke građana – bez toga moderna uprava praktično ne može da funkcioniše. Pitanje je da li građani mogu efikasno da ostvare svoja prava, a jedan od najvećih paradoksa zaštite podataka jeste činjenica da mnogi građani ne znaju koja prava imaju.

Prema Zakonu o zaštiti podataka o ličnosti, svaki građanin ima pravo da dobije informaciju koji se tačno njegovi podaci obrađuju, da zatraži ispravku netačnih podataka, ograničenje obrade u određenim slučajevima, kao i brisanje podataka kada za njihovo čuvanje više ne postoji zakonski osnov.

Ipak, ta prava se u praksi koriste relativno retko. Razlozi su brojni – od nedovoljne informisanosti do složenih procedura i nejasnoća kome se građani mogu obratiti. Mnogi nisu sigurni kome da se obrate niti kako da provere koje podatke određena institucija poseduje o njima. Programski direktor organizacije Transparentnost Srbija, Nemanja Nenadić, ocenjuje da građani lako mogu da saznaju kako da ostvare pravo na pristup informacijama od javnog značaja, ali da se u praksi suočavaju sa brojnim preprekama. Kao jedan od glavnih problema navodi neopravdano pozivanje institucija na tajnost podataka i uskraćivanje čitavih dokumenata bez zakonski propisane procene da li je to opravdano. Ističe i da ne postoji efikasan nadzor nad određivanjem tajnosti, da građani nisu dovoljno zaštićeni, kao i da postupci zaštite prava traju predugo.

U takvom okruženju ključnu ulogu ima Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti. Kao nezavisan državni organ, Poverenik kontroliše primenu propisa, postupa po pritužbama građana i ukazuje na probleme u obradi podataka. Godišnji izveštaji Poverenika redovno ukazuju na izazove u primeni propisa, potrebu za dodatnim edukacijama rukovalaca podataka i jačanje kapaciteta za nadzor nad obradom podataka. U martu 2025. godine Poverenik je Narodnoj skupštini podneo izveštaj o sprovođenju Zakona o zaštiti podataka o ličnosti tokom 2024. godine, naglašavajući značaj kontinuiranog praćenja zakonitosti obrade podataka u uslovima ubrzane digitalizacije. Bez efikasnog i nezavisnog nadzora, zakonske garancije mogu ostati samo formalna zaštita na papiru.

Međutim, Nemanja Nenadić dodaje da pojedini organi vlasti ignorišu čak i rešenja Poverenika, što obeshrabruje građane da koriste svoje zakonsko pravo na pristup informacijama.

Efikasnost ili nadzor?

Digitalna transformacija Srbije nesumnjivo donosi konkretne koristi. Građani manje vremena provode na šalterima, procedure su brže, administrativni troškovi manji, a javne usluge dostupnije. Istovremeno, problem nastaje kada brzina digitalizacije nadmaši razvoj mehanizama kontrole, jer nikada ranije država nije raspolagala tolikom količinom informacija o svojim građanima.

Savremena digitalna država nije sama po sebi pretnja privatnosti iako raspolaže podacima koji omogućavaju gotovo potpun uvid u život pojedinca – od zdravstvenog stanja i imovine do socijalnog statusa i obrazovanja. Naprotiv, pravilno uređeni digitalni sistemi mogu građanima doneti više sigurnosti, transparentnosti i kontrole nego što su je imali u papirnoj administraciji. Međutim, to je moguće samo ako tehnološki razvoj prati snažan sistem zaštite podataka, nezavisan nadzor i informisani građani. Zato se rasprava o digitalizaciji više ne vodi samo kao tehnološko ili administrativno pitanje, već kao pitanje ljudskih prava: da li građani imaju stvarnu kontrolu nad podacima koji određuju njihove administrativne, zdravstvene i socijalne živote?

Evropski standardi ne traže da država prikuplja manje podataka po svaku cenu. Kao što smo već naveli, oni traže da svaki građanin zna ko njegove podatke koristi, zašto ih koristi i kako može da zaštiti svoja prava. U narednim godinama Srbija će, paralelno sa procesom evropskih integracija, morati da pokaže da digitalna transformacija ne znači samo efikasnije upravljanje podacima, već i veću zaštitu građana. Jer suština GDPR nije da spreči razvoj digitalne države, već da obezbedi da građanin ostane vlasnik svojih podataka čak i onda kada ih država koristi.

Srbija i Evropska unija - ista pravila, različita praksa

Na papiru, građani Srbije imaju gotovo ista prava kao građani Evropske unije. Međutim, razlika između EU i Srbije najčešće se ne nalazi u zakonima, već u mehanizmima kontrole.

U zemljama Evropske unije regulatorna tela redovno izriču višemilionske kazne za nezakonitu obradu podataka, dok se u Srbiji najveći izazovi odnose na jačanje institucionalnog nadzora, edukaciju rukovalaca podacima i podizanje svesti građana o njihovim pravima. Drugim rečima, Srbija je u velikoj meri preuzela evropska pravila, ali se i dalje nalazi u procesu izgradnje sistema koji će obezbediti njihovu punu primenu.

Evropska unija danas od država kandidata ne traži samo digitalizaciju. Traži i dokaz da se digitalna transformacija odvija uz puno poštovanje osnovnih prava građana. U tom smislu pitanje: „Ko kontroliše podatke građana?“, postaje mnogo više od tehničkog pitanja. Ono postaje pitanje poverenja između građana i države.

Jer u digitalnom društvu podaci nisu samo administrativni zapis. Oni su odraz identiteta, zdravlja, imovine, navika i života svakog pojedinca. Način na koji štitimo te podatke pokazuje koliko ozbiljno štitimo i samu demokratiju.

Autor: Aleksa Jadžić