Zapošljavanje osoba s mentalnim invaliditetom: Prepreke na svakom koraku
Ljudi s mentalnim invaliditetom su, uz stare osobe s demencijom, grupa koja je u najvećem riziku da bude lišena poslovne sposobnosti ili da nad njima bude produženo roditeljsko pravo. Tim činom, oni se u pravnom smislu tretiraju kao ljudi mlađi od 14 godina, odnosno, bivaju lišeni svih ljudskih prava, pa i prava na rad, a odluke u njihovo ime donose staratelji. Jedna od veoma važnih usluga koja bi doprinela kvalitetnom zapošljavanju osoba s mentalnim invaliditetom je Savetnik za zapošljavanje uz podršku.
Pravo na rad je jedno od osnovnih i najvažnijih ljudskih prava. Ovo pravo garantuje Ustav Republike Srbije, a ratifikacijom Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom naša se država obavezala da osobama sa invaliditetom obezbedi neophodnu podršku za njegovo ostvarivanje bez diskriminacije, na otvorenom tržištu rada.
Da bi se to dogodilo u praksi, 2009. godine je usvojen, a 2013. su donete izmene i dopune Zakona o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom. Međutim, pokazalo se da taj Zakon nije u dovoljnoj meri, ili čak nimalo, doprineo poboljšanju položaja osoba s mentalnim invaliditetom (osobe sa intelektualnim teškoćama, osobe sa autizmom, osobe s psihosocijalnim teškoćama).
Da bi se ovoj grupi ljudi obezbedila neophodna podrška, potrebno je pre svega da znamo koliko ih ima, da prikupimo podatke o njihovoj uzrasnoj, obrazovnoj strukturi, kao i o potrebama za podrškom. A ti podaci nisu dostupni.
Popisom iz 2011. godine su prvi put prikupljeni podaci koji mogu da ukažu da je broj osoba sa invaliditetom u Srbiji oko 10% od ukupnog stanovništva, ali zbog korišćene metodologije, nije moguće identifikovati tipove invaliditeta na način na koji se on obično posmatra, a samim tim se ne može doći ni do broja osoba s mentalnim invaliditetom.
Nacionalna služba za zapošljavanje vodi evidenciju o nezaposlenim osobama sa invaliditetom, ali kategorije invalidnosti koje su propisane Zakonom (ratni vojni invalidi, mirnodopski vojni invalidi, civilni invalidi rata, invalidi rada, lica kojima je izvršena kategorizacija i lica s procenjenom radnom sposobnošću) ukazuje na način sticanja invaliditeta, ali ne i na potrebe za podrškom za zaposlenje, niti na potrebe za podrškom na radnom mestu.
Osuđeni na komisije
Brojne su prepreke koje otežavaju kako pristup tržištu rada tako i zapošljavanju i održanju zaposlenja ljudi s mentalnim invaliditetom u Srbiji. Tokom obrazovanja oni ne stiču potrebne veštine i znanja za uključivanje u svet rada. Kako među stručnjacima i porodicama tako i među poslodavcima postoje predrasude prema ovoj grupi osoba sa invaliditetom. One su nepoverenje u njihove mogućnosti i/ili strah od njih zbog predrasuda da su agresivni i sl. Stoga se poslodavci radije opredeljuju da uplate sredstva u tzv. budžetski fond i time izvrše svoju obavezu prema Zakonu o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom.
Inače, ljudi s mentalnim invaliditetom su, uz stare osobe s demencijom, grupa koja je u najvećem riziku da bude lišena poslovne sposobnosti ili da nad njima bude produženo roditeljsko pravo. Tim činom, oni se u pravnom smislu tretiraju kao ljudi mlađi od 14 godina, odnosno, bivaju lišeni svih ljudskih prava, pa i prava na rad, a odluke u njihovo ime donose staratelji.
Ukoliko osoba s mentalnim invaliditetom prevaziđe brojne prepreke – zamislimo i da je završio/la školu, ima poslovnu sposobnost, ima podršku porodice, želi da se zaposli, pronađe poslodavca koji je spreman da mu/joj pruži šansu – čeka je još jedna, krupna, zakonska prepreka, a to je procena radne sposobnosti. Kao što je uočeno i u Zaključnim zapažanjima o Inicijalnom izveštaju o Srbiji Komiteta za prava osoba sa invaliditetom, ova procena je i dalje zasnovana na medicinskom modelu nesposobnosti. Komisiju koja vrši procenu radne sposobnosti u velikoj meri sačinjavaju lekari određenih specijalnosti (u zavisnosti od vrste invaliditeta), a zaključci o sposobnostima i mogućnostima osobe se donose na osnovu dijagnoze, a ne na proceni za vrstom podrške.
Odlika je našeg sistema da su osobe sa invaliditetom, uključujući i one koji imaju mentalni invaliditet, osuđene na mnoštvo procena raznih komisija od čega im zavisi ostvarivanje različitih prava – interresorne komisije koje procenjuju potrebnu podršku u obrazovnom sistemu, tzv. invalidske komisije koje utvrđuju stepen invaliditeta, od čega zavisi ostvarivanje prava na pomoć i negu drugog lica, komisije za procenu radne sposobnosti itd. Nasuprot tome, u razvijenim zemljama postoje različiti sistemi osmišljeni da porodici i osobi sa invaliditetom pruže sve neophodne informacije i obezbede neophodnu podršku.
Sem načina procene radne sposobnosti, koja predviđa i postojanje III kategorije, koja označava da osoba ne može da se zaposli ni pod opštim, ni pod posebnim uslovima, u Zakonu o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom posebno je problematično to što predviđa „druge posebne oblike zapošljavanja i radnog angažovanja osoba sa invaliditetom”. Ovo podrazumeva formiranje preduzeća za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje osoba sa invaliditetom i radne centre koji zapravo segregišu ljude sa invaliditetom. Radni centar, definisan zakonom kao „poseban oblik ustanove koja obezbeđuje radno angažovanje kao radno terapijsku aktivnost osoba sa invaliditetom koje se ne mogu zaposliti ili održati zaposlenje ni pod opštim ni pod posebnim uslovima” ne može se nikako smatrati kao adekvatan oblik zapošljavanja. Osoba koja se na ovaj način angažuje čak ne dobija ni zaradu za svoj rad, već novčanu pomoć, što je u suprotnosti sa članom 27. Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom koja garantuje da rad mora biti plaćen.
Kako bi trebalo da bude
Jedna od veoma važnih usluga koja bi doprinela kvalitetnom zapošljavanju osoba s mentalnim invaliditetom je Savetnik za zapošljavanje uz podršku. Ovu uslugu razvila je naša partnerska organizacija Naša kuća, a po ugledu pre svega na iskustva iz Slovenije, mada slične usluge postoje i u drugim razvijenim zemljama (u SAD od 1974. godine, u Sloveniji od 2004. godine, u Slovačkoj od 2002. godine).
Zapošljavanje uz podršku je poseban vid zapošljavanja koji omogućava velikom broju osoba sa invaliditetom da se zaposle na otvorenom tržištu rada, da zadrže posao, da rade kraće radno vreme u okviru koga mogu da daju pun doprinos.
Sve ovo podrazumeva da postoji profesionalac koji se u svetu zove radni trener, a kod nas savetnik za zapošljavanje koji posreduje između poslodavca i osobe koja se zapošljava. To dodatno znači da je to usluga koju treba da prepozna Ministrstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja i da je finansira iz postojećeg budžetskog fonda koji je propisan u Zakonu o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom.
Kada se spoje poslodavac i tražilac posla, pokreće se proces obuke na radnom mestu, koja traje onoliko dugo koliko je potrebno i za to vreme poslodavac ne plaća zaposlenog. Tek kada se obuka završi i objektivno se proceni da je osoba na obuci savladala proces rada, prilagodila se radnom mestu, kolektiv je prihvatio, drugim rečima, stvorilo se podsticajno okruženje, pristupa se i proceni radne sposobnosti za to radno mesto i osoba može da se zvanično zaposli. Procena radne sposobnosti obuhvata sve uslove i okolnosti na osnovu kojih se zapošljava.Tek tada poslodavac sklapa ugovor o radu sa zaposlenim.
MDRI-S je, kao članica Nacionalnog konventa za pristupanje Evropskoj uniji, učestvovao na javnoj raspravi o Predlogu strategije zapošljavanja u Republici Srbiji za period od 2021. do 2026. godine. Između ostalog, Nacrt Strategije predviđa izmene načina procene radne sposobnosti, te se nadamo da će naše primedbe kao i preporuke biti uvažene, čime će se obezbediti da veći broj osoba s mentalnim invaliditetom ostvari pravo na rad i od grupe ljudi koja zavisi od socijalnih davanja postanu poreski obveznici koji vode kvalitetan i produktivan život.
Snežana Lazarević, Maja Popović, Inicijativa za prava osoba sa mentalnim invaliditetom MDRI-S
Tekst je prvobitno objavljen u 69. broju biltena Progovori o pregovorima
