Jednačina sa mnogo nepoznatih

Tekst je prvobitno objavljen u nedeljniku NIN 8. oktobra 2021.

Tokom protekle sedmice, mediji u regionu, preneli su pisanje vodeće svetske novinske agencije o tome da Evropska unija više ne garantuje buduće članstvo državama Zapadnog Balkana. U tekstu neimenovane diplomate govore o sastavljanu završne deklaracije četvrtog samita EU – Zapadni Balkan koji se ove godine održava u Sloveniji 6. oktobra. Po pisanju ove agencije, predstavnici država članica sporili su se oko toga da li će u tekst deklaracije biti uključena „bezrezervna podrška evropskoj perspektivi“ regiona, koja se u istom obliku pojavljivala u deklaracijama sa prethodna dva  samita, u Sofiji 2018. i Zagrebu 2020. godine.

To da je došlo do rasprave o ovoj formulaciji ne predstavlja nikakvu vest. Sličnih medijskih natpisa bilo je i pred usvajanje Strategije proširenja 2018. godine, ali i Zagrebački samit 2020. godine. Svaki dokument EU moraju da odobre svih 27 država članica, a prirodno je da njihovi stavovi po ovom, ali i raznim dugim pitanjima, nisu identični.

Bez obzira na krajnji tekst deklaracije iz Brda pri Kranju, podele među državama članicama po pitanju proširenja unije na Zapadni Balkan ostaju. Među njima trenutno ima onih koje sa snažnim rezervama prema proširenju (Francuska, Holandija), koje ne bi išle toliko daleko da formalno prekinu proces; zatim onih nisu entuzijastične, ali smatraju da proces treba da se nastavi u nekom ritmu (Nemačka, Danska); i na kraju, onih koje smatraju da bi proširenje trebalo da se ubrza. Među poslednjima su uglavnom „novije“ članice EU iz centralne i istočne Evrope. Tu, naravno, treba uključiti i pojedinačne zemlje koje, urušavajući kredibilitet proširenja, pokušavaju da u njega „uguraju“ bilateralna pitanja (Bugarska, Hrvatska).

Dokle god se ove razlike ne pomire, proces proširenja će u najboljem slučaju napredovati sporo, korak po korak, a da do značajnog ubrzanja neće doći.

U tom smislu, najbolji prijatelji Zapadnog Balkana, makar po naslovima medija, su one vlade koje najglasnije zagovaraju ubrzanje proširenja – vlade Mađarske i Slovenije. Podsetimo se samo poslednje tačke u pan-evropskom programu Viktora Orbana, koji je letos štampan u nekim evropskim listovima, koji poziva na brzi prijem Srbije u EU. Dok uoči pomenutog samita koji organizuje, jedan vodeći svetski list prenosi da vlada premijera Janeza Janše predlaže je da se EU proširi na ceo Zapadni Balkan do 2030. godine.

To što su ova dva primera relativno skorija, ne znači da se ova pozicija nije dugo gradila. Može se reći da je njen „pionir“ šef mađarske diplomatije Peter Sijarto, najčešći sagovornik ministarke Jadranke Joksimović, koji je kao specijalni gost Srpske napredne stranke, sa skupa „Budućnost Srbije“ u Beogradu, aprila 2019, poručio kako bi, da se Mađarska pita, Srbija „sutra“ bila u Evropskoj uniji. Iste godine, Sijarto je na Bledskom strateškom forumu, na panelu posvećenom proširenju, detaljno opisao kako su ministri spoljnih poslova EU deklarativno za proširenje, a onda, iza zatvorenih vrata, samo njih nekoliko, uključujući njega samog, pozivaju da se proces ubrza.

Orbanova, a potom i Janšina vlada, očigledno su zacrtale sebi cilj da se nametnu kao zaštitnici interesa Zapadnog Balkana unutar EU, sa posebnim naglaskom na Srbiju. Ova pozicija pre svega podrazumeva promociju proširenja. Površno gledano, u ovome nema ništa problematično, i dobro je da Srbija i region imaju bliske saveznike unutar EU. Na drugi pogled, međutim, situacija je dosta komplikovanija.

Pre svega, treba postaviti jednostavno pitanje – zašto su, neke države članice sa zapada i severa EU, trenutno kočničari proširenja? Neki faktori, realistični ili ne, relativno se često navode u javnosti – strah od doseljavanja ekonomskih migranata, veća izdavanja iz budžeta EU za nove države članice, pa čak i strah od prijema tzv. „trojanskih konja“ drugih velikih sila – Rusije i Kine.

Ono što je, sa druge strane, gotovo potpuno odsutno u većini „mejnstrim“ medija u Srbiji, jeste činjenica da se u EU trenutno odvija žestoka borba za budućnost unije, koja iz godine u godinu postaje sve ozbiljnija. U pitanju je očuvanje vladavine prava unutar same EU, onoga što se često naziva osnovnim evropskim vrednostima, a gde spadaju i sloboda medija i dobro funkcionisanje demokratskih institucija. Prošlog decembra, budžetski okvir EU za period 2021-2027. godine jedva je, nakon više dana pregovaranja,  usvojen zbog novog mehanizma koji bi trebalo da onemogući finansiranje državama koje krše osnovne vrednosti. Mađarska i Poljska snažno su se protivile ovom rešenju. U međuvremenu, uspostavljanje kancelarije Evropskog javnog tužioca, koju predvodi čuvena rumunska tužiteljka Laura Koveši, doživelo je opstrukcije upravo od strane Slovenije, dok Mađarska i Poljska uopšte nisu učestvovale u njenom formiranju.

Ovo su samo dva primera od mnogih u kojima su glavni akteri Mađarska, Poljska, a od skora i Slovenija. Suština je sledeća – neke države članice, pre svega one mlađe, udaljavaju se od vrednosti EU. Bogate zapadne i severne članice to neće da tolerišu, naročito kada se radi o trošenju zajedničkog novca. U Francuskoj se, na primer, upravo u ovom kontekstu, sve češće „veliko proširenje“ 2004, a posebno proširenje na Bugarsku i Rumuniju 2007, opisuje kao „greška“, te da ove države nisu, u smislu vrednosti i vladavine prava, bile spremne za članstvo u EU.

Šta bi, iz ovoga, bila poruka za Zapadni Balkan? Članstvo u EU možda jeste rezultat brojnih faktora, ali jedan od njih je sigurno taj da država neće postati nova Mađarska, nova Poljska, Slovenija ili Bugarska.

Nažalost, ako se zadržimo samo na Srbiji, ona danas izgleda tako da bi bila upravo jedna od „problematičnih“ država članica. Nije potrebna  gotovo nikakva maštovitost da se zamisli kako bi se Srbija ponašala i za koja rešenja glasala kada bi sutra postala članica EU – svakako ne ona koja bi doprinela strožoj kontroli poštovanja evropskih vrednosti i vladavine prava.

I tu dolazimo do „kvake“… Vlade Mađarske i Slovenije nikada ne potenciraju reforme koje bi države kandidati trebalo da sprovedu. Pre svega tu se misli na one najvažnije – punu i funkcionalnu demokratiju, slobodu i pluralizam medija, nezavisnost pravosuđa, kako bi dobile makar prelazne ocene u ovim oblastima, neophodnim za članstvo. Poruka koja dolazi iz Budimpešte i Ljubljane glasi: „Vi zaslužujete članstvo takvi kakvi ste sada, i mi ćemo se za to boriti. Ako ne napredujete, nije to ništa do vas, već zato što vas neke članice prosto ne puštaju u EU“.

Ove poruke same po sebi dodatno slabe društvenu podršku neophodnim reformama u Srbiji. Deo građana koji ih čuje zapitaće se zašto Srbija uopšte treba išta da menja, kada je jedini problem na putu proširenja u neslozi država članica EU i u tome što nas neke od njih prosto „ne žele“. Takvo tumačenje poruke dodatno urušava i ono malo preostalog kredibiliteta koji zagovornici reformi imaju.

Suština problema je u tome da, kada vlade kao što su one koje vode Mađarsku i Sloveniju zagovaraju prijem Srbije i regiona bez ispunjavanja osnovnih kriterijuma, to se teško može drugačije protumačiti nego kao želja da se proširi „front“ onih članica koji bi dodatno „razvodnio“ sve obaveze za poštovanje evropskih vrednosti unutar same EU. Time se, zapravo, još više umanjuju šanse da se stvori povoljna klima za prijem Zapadnog Balkana u EU, jer se jača otpor sa druge strane „fronta“ među vladama zapadnih i severnih članica EU, ali i u njihovom javnom mnjenju.

Da li ovo prekaljeni političari poput Viktora Orbana i Janeza Janše znaju? Ma sigurno znaju! Zato se i jasno može zaključiti koliko su oni iskreno posvećeni tome da Zapadni Balkan zaista jednog dana postane deo EU. Iako ne treba sumnjati da načelno podržavaju proširenje, način na koji pristupaju promociji istog teško da pomaže kandidatima sa Zapadnog Balkana. Utisak je da njihov primarni cilj nije da se ubrza proširenje, već prosto da se stvori percepcija, pogotovo u Srbiji, da su Mađarska i Slovenija „na našoj strani“. Uz pomoć ove percepcije, dve zemlje šire svoj politički uticaj i dobijaju na političkoj težini bez previše ulaganja. „Curenje“ informacija u dva vodeća svetska medija svakako doprinosi ovom cilju, a ako Orban i Janša sami ne puštaju te informacije, mogu da budu zahvalni onome koji to radi.

Ne treba imati nikakvu sumnju – pravi prijatelji proširenja su oni koji bi podsticali Srbiju i region da sprovodi neophodne reforme iz oblasti vladavine prava i konsolidacije demokratije, a istovremeno zagovarali sam značaj proširenja EU među skeptičnim državama članicama, pod uslovom da kandidati ispune neophodne kriterijume. Bez jedne od dve strane ove jednačine, nema ni tačnog rešenja, a ni proširenja.

Izvor: European Western Balkans