foto: Bojan Kojičić

*Srpska pravoslavna politika je naziv feljtona dopisnika portala Alekse Jadžića koji ima za cilj da u četiri nastavka približi uticaj Srpske pravoslavne crkve na oblikovanje unutrašnje i spoljne politike Vlade republike Srbije.

Odnos između Srpske pravoslavne crkve i države jeste dubok i višeslojan – SPC je kroz vekove oblikovala nacionalni identitet, a nakon demokratskih previranja 1990-ih, njena uloga se dodatno, politički gledano, učvrstila. Pred Srbijom, koja teži članstvu u Evropskoj uniji, otvara se pitanje: da li evropski pregovarači vide SPC kao konstruktivnog partnera ili kao faktor usporavanja reformi?

SPC i Brisel: nevidljiva pregovaračka linija

Evropska unija insistira da kandidatske države usvoje temeljne vrednosti demokratije, vladavine prava i sekularne političke strukture – naročito kroz poglavlja 23 i 24 („Pravosuđe i osnovna prava“ i „Pravda, sloboda i bezbednost“), koja predstavljaju ključne uslove za dalje napredovanje u procesu članstva. U prethodnom delu feljtona razmatrali smo kako SPC oblikuje evrointegrativni narativ Srbije – između moralne sile i institucionalne fleksibilnosti. U okviru poglavlja 23 i 24 pregovora s EU, SPC takođe oblikuje percepciju reformi i status verske zajednice u modernoj državi.

Kada evropski pregovarači u Briselu govore o Srbiji i njenom putu ka EU, fokus je uglavnom na tehničkim pitanjima: nezavisnost pravosuđa, borba protiv korupcije, zaštita manjina, reforma bezbednosnog sektora itd. Međutim, u izveštajima Evropske komisije i neformalnim sastancima sve češće se pominje i ono što se naziva „mekom infrastrukturom moći“ – religija i njen upliv u javne politike. Zvaničnici EU smatraju da se SPC profilisala kao moćan nedržavni akter u društvu i diplomatiji, često angažovana kroz tzv. nezvanične kanale, preko kojih savetuje diplomatiju i posreduje u državnim strukturama. Ova vrsta verske meke moći omogućava Crkvi da indirektno utiče na kreiranje politike i percepciju reformi.

EU poglavlja i SPC kao faktor dinamike pregovora

Prema analizama, u poglavljima 23 i 24 postoji tanka linija između zaštite prava na slobodu veroispovesti i očuvanja sekularnog karaktera države. Evropska komisija procenjuje da je Srbija od 2016. stagnirala u implementaciji ključnih reformi, posebno u poglavljima vezanim za poboljšanje vladavine prava (poglavlja 23 i 24), funkcionisanje demokratskih institucija, reformu javne uprave, ekonomske reforme i drugim poglavljima grupisanim u Klaster 1 – označavajući određeni stepen napretka samo u ekonomskim reformama. U skladu sa Revidiranom metodologijom proširenja iz 2020. godine, ovaj Klaster je prvi koji se otvara i poslednji koji se zatvara (poglavlje po poglavlje), što omogućava da procene u ovim oblastima i poglavljima oblikuju pregovore do samog kraja.

Stoga, iako su tehnički uslovi za otvaranje poglavlja 10, 16 i 19 ispunjeni krajem 2024. godine, EU je odložila nastavak procesa upravo zbog nedovoljnih rezultata u vladavini prava (poglavlja 23 i 24) i normalizacije odnosa vezanim za Kosovo i Metohiju. Brisel se posebno osvrće na SPC, kao najuticajniju versku instituciju u zemlji, čiji se glas prelama u ključnim političkim debatama – od pregovora sa Prištinom do studentskih demonstracija.

Briselska percepcija SPC: pukotine u dijalogu

Pregovori o poglavljima 23 i 24 zahtevaju uključivanje verskih zajednica u reforme i transparentnost finansiranja. Dijalog istovremeno podstiče preispitivanje odnosa države i crkve od strane SPC, i naglašena potreba da se identitet poštuje, ali to može i da uspori proces reformi ukoliko se tumači kao otpor modernizaciji. Blaženopočivši patrijarh Irinej je ranije izjavio da Srbija „ne treba da zazire od EU, ako poštuje naš istorijski identitet“ – stav koji evroparlamentarci vrednuju kao konstruktivan, ali koji zahteva jasnu granicu između državnih i crkvenih uloga. Od članica EU se ne traži da budu agresivno sekularne po francuskom modelu, ali zahteva funkcionalnu neutralnost države u verskim pitanjima, te garantovana prava za sve građane – bez obzira na veru, pol, seksualnu orijentaciju ili poreklo.

Tako dolazimo do još jedne rezolucije o stranom uplitanju koja posebno ukazuje na aktivnost SPC u Srbiji, Crnoj Gori i BiH, ocenjujući da promoviše Rusiju kao zaštitnika tradicionalnih porodičnih vrednosti i jača povezanost države i crkve, što može uticati na demokratiju i izbornu klimu. Evropski parlament poziva države EU da prate te aktivnosti i, po potrebi, preduzmu mere – uključujući potencijalno uskraćivanje sredstava ili licenci. Za EU, koja insistira na uspostavljanju vladavine prava kao vrednosne norme, a ne samo pravnog standarda, ovakva saradnja SPC sa Ruskom pravoslavnom crkvom ne predstavlja samo tehničko, već strateško pitanje: da li Srbija svoj unutrašnji poredak oblikuje prema evropskom ili ruskom modelu? SPC je na ove optužbe javno reagovala odbijanjem i kritikom, tvrdeći da patrijaršija promoviše „princip kooperativne odvojenosti crkve i države“ zasnovan na demokratskim procedurama, te ističe da nema uplitanja ni sa Istoka ni sa Zapada, već da njena uloga vodi ka miru i zajedništvu.

Prema istraživanjima, Brisel je svestan da SPC uživa veliko poverenje građana Srbije. Zato se očekuje da će u narednim fazama pregovora balans između slobode veroispovesti i očuvanja sekularizma biti jedno od najosetljivijih pitanja. Zvaničnici EU, poput Tonina Picule i Kaje Kalas, smatraju da je politički angažman i institucijski integritet presudan za napredovanje, a da SPC – iako nije formalni pregovarač – može imati indirektno delovanje na rad javnih institiucija, kroz moralnu i društvenu legitimaciju, kao i na mobilizaciju vernika, što bi se odražavalo na političku klimu.

U tom smislu je zanimljivo pomenuti socio-antropološko istraživanje Marije Brujić koje ukazuje na znatan uticaj SPC kao čuvara tradicionalnih vrednosti – često skeptičan prema modernizaciji, sekularizaciji i pojedinim evropskim normama, ali i na kompleksan odnos vernika SPC prema evropskim vrednostima: iako se često percipira kao konzervativni bastion, stavovi su više nijansirani nego što to ističu stereotipi. Naime, postoje segmenti društva koji vide SPC kao moguću poveznicu tradicije i reformskih procesa – ali njihov glas još nije dovoljno organizovan niti zastupljen.

Ovome treba dodati i najnovije podatke iz marta 2025. godine koji pokazuju da je 38,9 % građana Srbije glasalo za članstvo u EU dok je 43,2 % bilo protiv – što ukazuje na skepticizam prema EU u Srbiji. U tom narativu, SPC se pozicionira kao zaštitnik narodne duše, a ne kao retrogradna snaga. Ako Crkva izabere pragmatičniji, proevropski ton – podršku jačanju pravnih i demokratskih institucija – mogla bi da postane nit za legitimitet reformi u konzervativnijim delovima društva.

Ključni dualitet: most ili barijera?

Izgleda da za evropske pregovarače SPC predstavlja istovremeno i partnera i prepreku. Partnera jer se Crkva u pojedinim situacijama pojavljuje kao stabilizujući faktor – pomirenje sa Makedonskom crkvom 2022. godine u Briselu je pozdravljeno kao istorijski gest. Takođe, kao prepreku jer se u domaćoj politici SPC često postavlja kao „nevidljivi opozicioni faktor“ prema kompromisima u vezi sa Kosovom i Metohijom, što Brisel čita kao znak da Beograd nema puni politički kapacitet za dogovor.

U Briselu se, dakle, ne pita samo da li Srbija tehnički ispunjava poglavlja 23 i 24, već i da li je sposobna da balansira između duboko ukorenjenog crkvenog autoriteta i evropskih standarda o sekularnosti i vladavini prava. Uostalom, tome u prilog ide i izjava predsednika Aleksandra Vučića da su „ruska država i ruska crkva uvek radile zajedno i da između njih već decenijama postoji simfonija“ upoređujući taj odnos sa SPC i Srbijom, a podcrtavajući da „naša crkva neretko misli drugačije od nas po nekim pitanjima“. Međutim, profesor Fakulteta političkih nauka, Marko Veković napominje da „Crkva u ovom trenutku želi da čuva neke svoje interese – zbog toga će doći u jedan zagrljaj države koji je uvek loš, pre svega po Crkvu“.

Prema kakvom pravcu teži SPC?

Srpska pravoslavna crkva danas stoji na raskršću. U ulozi mosta između tradicionalnog i modernog, može biti konstruktivni saradnik u pregovorima sa EU – prelazeći iz zone savetovanja i duhovnog autoriteta u savez stabilnosti – ako odluči da prihvati savremeni evropski inkluzivni i otvoreni okvir hrišćanskih vrednosti. Ali taj most lako može postati barijera ako SPC počne da favorizuje konzervativnije tokove koji se suprotstavljaju evropskoj liberalnoj agendi. Od ovog odnosa takođe zavisi da li će Srbija istinski zatvoriti najvažnija poglavlja ili ostati „u večitoj pripremi za reforme“.

Kraj IV dela.

I deo dostupan ovde, II deo dostupan ovde, III deo dostupan ovde. 

Autor: Aleksa Jadžić